Šta su slobodni radikali?

Svaki molekul se sastoji iz jezgra od protona i neutrona koje je okruženo elektronima. Ti elektroni kruže po orbitama oko jezgra – nešto kao zemlja koja putuje oko sunca.

U živim organizmima, takvi elektroni se obicno nalaze u parovima. Medutim, neki molekuli imaju elektrone koji nisu u paru, zvane “nespareni elektroni”. Ti molekuli se zovu “slobodni radikali”. Nespareni elektroni u slobodnim radikalima imaju veliki znacaj. Oni poseduju snažnu težnjuda steknu partnera. Cesto ce u toku delica sekunde, slobodni radikali “ukrasti” elektron iz susednog jedinjenja.

Za suseda koji je izgubio elektron kaže se da je “oksidovan”.

Štaviše, to oksidovano jedinjenje tipicno postaje slobodan radikal. Pošto mu sada nedostaje elektron, ima snažnu želju da ukrade jedan od nekog od svojih suseda – i obicno to cini veoma brzo. Rezultat je lancana reakcija, u kojoj oksidacija i oštecenja mogu da se šire sa jednog molekula na drugi dok nešto ne zaustavi proces. Molekuli koji mogu da zaustave tu lancanu reakciju se nazivaju antioksidansi.

Nisu svi slobodni radikali loši.

U stvari, uz odgovarajuce vreme i mesto neophodni su za zdravlje. Na primer, jedan od nacina na koji telo uništava otrove je preko sistema koji koristi oksidacione reakcije i slobodne radikale.
 

Slobodni radikali su takode neophodni da bi bela krvna zrnca efektivno uništavala klice. Sa druge strane, slobodni radikali mogu da budu veoma opasni kada su prisutni van odgovarajuceg telesnog procesa razaranja. Utvrdeno da imaju ulogu u najmanje 50 bolesti. Od narocitog znacaja je da je uoceno da oštecuju DNK i eksperimentalno su povezani sa rakom. Supstance koje izazivaju rak, kao što je duvanski dim, vrše deo svog prljavog posla delujuci kao slobodni radikali.

Mala kolicina slobodnih radikala se takode proizvodi u vidu sporednih proizvoda u toku normalnih životnih procesa.

Elektrane naših telesnih celija, zvane mitohondrije, mogu u stvari po malo da “cure”. Umesto da otpuštaju toksicne hemikalije, one otpuštaju neke od svojih elektrona. Te elektrone može da pokupi kiseonik. Kao rezultat nastaju slobodni radikali zvani superoksidi. Superoksidi takode ulaze u telo preko pluca, jer je mali procenat kiseonika koji udišemo u stvari u obliku superoksida. Slobodni radikali se takode javljaju u telesnim procesima u vreme kada se telo bori sa infekcijama. Iako su ti reaktivni molekuli neophodni za borbu sa klicama, prevelika kolicina (ili njihovo prisustvo na pogrešnim mestima) može da bude štetna za zdrava telesna tkiva.

Nekoliko vrsta šećera, uključujući normalni šecer u krvi – glukozu, mogu da se kombinuju sa belancevinama u telu kako bi proizveli slobodne radikale.

Neki veruju da povišeni nivo šecera u krvi kod dijabeticara prouzrokuje komplikacije delom usled stvaranja prekomernog nivoa slobodnih radikala. Zracenje je još jedan dobro poznati uzrok nastanka slobodnih radikala. Proizvodnja slobodnih radikala ovim nacinom može da obezbedi veliki deo objašnjenja za povecani rizik od raka kod osoba koje su preživele bombardovanje Hirošime i Nagasakija.

Slobodni radikali i oksidacija koju prouzrokuju su takode bili povezani sa srčanim oboljenjima.

Oksidovani holesterol je predstavljen kao glavni krivac za izazivanje srcanih oboljenja. Naravno, postoje stvari koje možemo da ucinimo kako bismo ogranicili naše izlaganje slobodnim radikalima. Medutim, pošto ih sva živa stvorenja proizvode, ne možemo u potpunosti
da izbegnemo ta visokoreaktivna jedinjenja. Iz tog razloga vecina strucnjaka ohrabruje osobe da pojacaju svoju antioksidativnuodbranu pored izbegavanja slobodnih radikala. Ta ohrabrivanja su pomogla da se razvije opcinjenost antioksidativnim dodacima kao što su vitamin C, vitamin E i beta karotin.

Uprkos svojoj popularnosti, nisu svi antioksidansi dobri.

Prekomerne kolicine antioksidansa paradoksalno mogu da deluju kao “prooksidansi”, jedinjenja koja u stvari favorizuju formiranje slobodnih radikala. To je tacno za vitamin C i vitamin E, kao i za druge antioksidanse kao što su superoksid dismutaza i glutation.