Kristoferovi su već bili spremni da se vrate kući u svoje poznato okruženje gde su im prijatelji i rođaci. Po povratku u Solt Lejk Siti, Rej je otvorio ordinaciju sličnu onoj u Evanstonu. Ali i pored toga što je dobio licencu u Vajomingu, u Juti nije mogao da dobije sličan dokument. Neki ljudi su bili toliko protiv biljaka, da su se zakleli da će krivično da gone svakog ko bi prepisao njihovu upotrebu. Čak i nekolicina pacijenata koji su došli za pomoć smatrani su sumnjivima.
Jednog dana je jedan mladić sa sestrom pozvao doktora Kristofera u kućnu posetu. Njihova majka je ležala u užansnim bolovima, kao da će da umre. Objasnili su mu da im je majka izrešetana kancerima i da joj je ostalo tek nekoliko sati života. Hteli su da joj ispune želju da umre kod kuće i da joj daju nešto što će joj olakšati bolove u poslednjim satima života. Rej je već upozoren da ne ode u posetu toj ženi zbog zakonskih posledica. Ali nije mogao da se ne odazove na vapaj onih koji pate od bola. Nagnuo se do žene i rekao: „Ne znam koliko ćete još biti sa nama, ali ako se budete pridržavali ovog programa nekoliko dana, oslobodićete se bolova. I verujem da nećete imati bolove dok ne dođe vreme da odete“. Slabašno je klimnula glavom sa smeškom na usnama. Ostavio je njenoj deci uputstva o ishrani i pregršt biljnih formula.
Izlazeći iz kuće primetio je kako komšije vire iza čipkanih zavesa. Posetio je tu ženu nekoliko puta. Ubrzo je stala na noge, išla u svoju voljenu baštu i razgovarala sa svojom decom. Nekoliko meseci kasnije, pozvala je decu jednog jutra da se sa njima oprosti rekavši im da ih voli. Zatvorila je oči i umrla bez ikakvog bola. Deca su pozvala Reja da mu saopšte te vesti i izraze zahvalnost za to što im je majka poslednje mesece života provela u radosti i druženju sa njima. Posle nekoliko dana policija je došla u Rejevu kuću, stavila mu lisice na ruke i uhapsila ga zbog ubistva. Bačen je u zatvor. Komšije su primetile njegove registarske tablice i podneli su prijavu protiv njega posle ženine smrti. Njoj je bilo dosuđeno da umre za nekoliko sati, a Rej joj je produžio život za nekoliko meseci i olakšao joj muke. Ali je platio ceh pošto je, po rečima tužioca bio „neortodoksni lekar“. Odbrana doktora Kristofera nije bila sigurna da će moći da izbegne kaznu zatvora. Deca preminule žene bila su Reju najveća odbrana. Mladi sin je vatreno rekao kako je Rej svojim tretmanom uklonio bol njegove majke i omogućio joj da živi duže nego što je iko očekivao. Ispričao je kako je njegova majka ustala iz kreveta i bila srećna što može da bude na nogama. Sudija je udario svojim sudskim čekićem i rekao: „Optužba se odbacuje“. Rej je uvek bio ubeđen da je Gospod bio sa njim tog dana u sudnici.
Nažalost, još mnogo puta je doktor Kristofer osetio lisice na svojim rukama i kada je njegova porodica morala da plati kauciju da ga oslobodi od nepravednog tamnovanja. Njegova supruga je ostala sve vreme uz njega tokom hapšenja, suđenja i utamničenja. Svakog dana kada je odlazio u posetu bolesnicima, rekao bi preko ramena: „Javiću ti se večeras iz zatvora!“ Na to bi se oboje nasmejali i rastali. Nažalost, to bi se često obistinilo. Bilo je mnogo hapšenja i sudskih postupaka protiv njega, mada je na njegovoj sahrani zvaničnik federalnog udruženja zdravstvenih radnika Klinton Miler istakao da Rej nikada nije izrazio gorčinu, niti se svetio. Na njegovom licu nije bilo „ni bola, ni brige, ni gorčine, samo lepota“. Na kraju je donet zakon koji je imao na meti isključivo doktora Kristofera, po kojem više nije mogao da upražnjava lečenje prirodnim putem. Ali je upravo ta nesrećna okolnost otvorila vrata doktoru Kristoferu. Sada kada više nije mogao da posećuje svoje pacijente, krenuo je da drži predavanja i prenosi svoje znanje. Na vrhuncu svog predavačkog posla, „pokrio“ bi preko 120 gradova godišnje. Sve sale gde je držao predavanja bile su pune. Ljudi željni znanja stajali su u redovima između stolica i uz zidove. Godine 1979. pokrenuo je bilten koji je, sa njegovom knjigama, dospeo do desetina hiljada više ljudi, nego što bi to mogla njegova lekarska praksa. Ali se njegov rad ni tu nije završio.
Usled Rejeve lekarske službe za vreme rata, pa kasnije u Evanstonu i Solt Lejk Sitiju, mnogi od njegovih pacijenata postali su herbalistii. Čak i onaj rančer koji je odbio da hrani stoku belim brašnom, kupio je voćnjak i postao herbalista sa punim radnim vremenom. Doktor Kristofer je vodio svoju lekarsku praksu otvorenog srca, bez ijedne prevare, sa nesebičnom brigom za svoje pacijente, kao i kasnije za svoje studente. Nikada nije držao u tajnosti informacije o svojim formulama da bi zaradio više novca. Besplatno je davao informacije za koje je mislio da će nekome biti od pomoći. Vodio je ljude u njihove bašte i učio ih kako da se koriste „plevom“, iako je sam mogao da ih stavi u bočice zarad profita. Besplatno
je delio sastojke svojih biljnih formula.
Tokom celog svog života doktor Kristofer je zadržao izvanredan smisao za humor. Uživao je da prepričava slučaj jednog čoveka koji je dospeo u bolnicu zbog uputa lekara da mu se uradi klistir. Medicinska sestra je obavila klistir, ali je pozvana na hitan slučaj pre nego što je uspela da zabeleži tretman koji je obavila. Ubrzo se pojavila druga medicinska sestra i dala drugi klistir. Međutim, ni ona nije zapisala da je obavila taj tretman. Potom je i treća medicinska sestra učinila isto. Kada je čuo kucanje na vrata sobe gde se nalazio, odgovorio je:
„Ko je? Prijatelj ili klistir?“ (friend or enema eng.)
Štampa je bila naklonjena doktoru Kristoferu u njegovim nevoljama. „Letopis San Franciska“ je u svom uvodnom tekstu pisala o tome da je Rej uhapšen i o obveznici od 50.000 dolara u vezi sa tim, prokomentarisavši to na sledeći način:
„Kada okoreli kriminalci, koji su krivi za zločine nasilja i pretnji po društvo, dobiju malu kauciju, neki zaposleni u sudstvu zahtevaju da se ispita šta je dovelo do tako prekomerne kaucije u tim slučajevima. Nije li to možda smicalica da se ublaži pritisak na doktore u sadašnjem haosu zloupotreba službenih dužnosti, time što će se zagorčati život onima koji leče ljude prirodnim putem? Samo se pitamo!“
Doktor Kristofer je poučavao druge do poslednjeg trenutka svog života 1983. godine, kada se okliznuo na led koji nije video pod snegom ispred svoje kuće u mestu „Kanjon prekrivenog mosta“ u Juti. Njegov pad je imao fatalne posledice. Bilo mu je 73 godine kada je preminuo. Kroz iskušenja i ispaštanja tokom svog dugog života osvetlio je stazu ka putu života koji danas uzimamo zdravo za gotovo, pošto imamo prirodnu biljnu hranu, zdrav način života i lečenje biljem. Ova knjiga ostaje orijentir u lečenju biljem. Dok je budete čitali, ne zaboravite čoveka koji se žrtvovao da čitaocu omogući ova saznanja.
