Životinje se stadoše poigravati i skakutati a ptice sa pesmom poleteše u jasno plavetno nebo. Pre svega drugoga, Noje i njegova porodica zahvališe Bogu na njegovoj dobroti i brizi o njima svima tokom strašnog potopa.
Skupiše gomilu kamenova da načine oltar pod vedrim nebom i na njemu prinesoše Bogu darove. Bog ih beše sačuvao i omogućio im da iznova započnu život u novome svetu.
I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, Sima, Hama i Jafeta govoreći:
“ Rađajte se i množite i napunite zemlju. Starajte se o svetu i svim stvorenjima u njemu. A ja vam dajem zavet da od sada neće više biti potopa ni uništavanja svih živih bića. Koliko god bude postojala zemlja, slaću vam dan i noć, studen i vrućinu, leto i zimu, doba za setvu i doba za žetvu. Postaviću znak da vas uvek podseća na moj zavet. Kad god pogledate u visinu i ugledate dugu na nebu, setite se mojega zaveta i znajte da ću ga održati. „
Posle strašnog potopa Noje i njegova porodica uvek bi se malo uplašili kad stane da pada kiša. Ali onda bi pogledali u visinu i dok bi se sunce probijalo kroz oblake ugledali bi dugu gde sija na nebu. Tada bi se setili da su bezbedni jer Bog će održati svoj zavet.
