I opet se Avram ne zadržava duže ni na jednom mestu nego se selio od jednog do drugog kraja te zemlje tražeći najbolju vodu i pašnjake. Ali nikad ne zaboravljaše da se zaustavi kako bi slavio Boga i zahvalio mu se što pomaže i vodi ga još otkako je napustio Ur.
Bog blagoslovi Avrama i učini ga bogatim kako je obećao. Steče Avram mnogo ovaca i koza, a tako i Lot. Njihova velika stada začas bi opasla sv travu na koju bi naišla.
Kada god su stizali na novo boravište, njihove sluge i pastiri pohitali bi da prvi zahvate vodu iz studenca. Bilo je tu i vike i udaraca među pastirima Avramovim i pastirima Lotovim, koji su zapodevali svađu sve u želji da svaki za svoga gospodara uzme što je najbolje.
Najzad Avram reče Lotu:
“ Nemoj da se svađamo ti i ja, jer smo od istog roda. Ali imamo previše stoke da bismo i dalje ostali zajedno. Moramo se podeliti i poći svaki svojim putem.„
Avram bejaše mnogo stariji od Lota i valjalo je da on prvi bira, ali on sam reče:
„Pogledaj dobro, Lote, na istok i na zapad, i biraj na koju ćeš stranu. Ja ću onda poći na suprotnu.„
Lot se obazre i ugleda bujnu zelenu dolinu reke Jordana. Izgledala je mnogo bolje nego brdovita zemlja s nešto oskudnog žbunja što se pružala ka zapadu.
„Ja ću poći na ovu stranu„, reče Lot.
Rastaše se sa tugom, i Lot sa svojom ženom i porodicom i stokom pođe na put zelene doline. Kada se on udalji, Bog reče Avramu:
„Osvrni se oko sebe, pogledaj na sve strane. Svu zemlju koju vidiš daću tebi i tvojim potomcima zauvek.„
I tako, obodren, Božijim obećanjem, Avram krenu u smeru suprotno od Lotovog, slaveći i hvaleći Boga.
