Voda postepeno opadaše a lađa koja je tolike dane plovila bespomoćna,nošena strujama, začegrlja,zakrcka i nasuka se na planini Araratu. Divno je bilo opet se naći na čvrstom, postojanom tlu. Ali još nisu mogli nikud iz svog skrovišta.
Noje je strpljivo čekao još 6 nedelja a onda pusti gavrana da vidi ima li gde u blizini zemlje na kojoj bi se mogli nastaniti. A gavran beše toliko radostan što je na slobodi da ostade u vazduhu, neprestano kružeći i čekajući da se opet pojave krošnje drveća.
Onda Noje pusti golubicu ali ona se predveče vrati svome gospodaru na lađu.
Noje nežno prihvati golubicu i unese je unutra. Pričeka još nedelju dana pa je opet pusti. Ovog puta ona se vrati noseći u kljunu maslinovu grančicu. Svi se silno obradovaše videći da opet ima zelenila.
Noje je strpljivo sačeka još jednu nedelju pai treći put pusti golubicu i ona se ne vrati.
Sada je Noje pouzdano znao da ima dovoljno kopna za sve njih što su bili u lađi. On otvori veliki krov na lađi te pusti unutra željeno čekano dnevno svetlo.
Tada Bog reče Noju: „Izađite iz lađe svi vi koji ste u njoj. Potop je prošao.„
