Bila jednom dva brata koja je živela na susednim farmama i koja su se posvađala.
Bila je to prva ozbiljna svađa tokom četrdeset godina, koliko su živeli jedan pored drugog, deleći alat pomažajući se i davajući jedan drugom.
A onda je taj sklad narušen.
Sve je počelo od malog nesporazuma koji je vodio do velike svađe i grubih reči nakon kojih su usledile nedelje provedene u ćeliji.
Jednog jutra, neko je pokucao na Džonova vrata. Otvorio ih je i video čoveka sa stolarskim alatom.
– Tražim posao, rekao je. Možda bi ovde na tvojoj farmi mogao da se nađe neki poslić za mene?
– Da, reče stariji brat. Znam šta bi mogao da uradiš za mene. Vidiš onu kuću sa druge strane potoka?
– Tu živi moj komsija tj moj mlađi brat. Prošle nedelje je između nas bila livada, ali je on nešto kopao od
reke dovde i sada je između nas potok. To je radio da bi mi napakostio ali vratiću mu ja. Vidiš ona
debla pored štale. Hoću da mi napraviš ogradu od dva metra da više ne vidim ni njega ni njegovu
kuću.
Stolar reče:
– Sve mi je jasno. Daj mi eksere i bušilicu i videćeš kako ću to sjajno da uradim.
Stariji brat je morao da ode do grada, tako da je stolaru dao potreban materijal i otišao. Stolar je vredno radio, merio, testerisao.
Kada se u sumrak stariji brat vratio, stolar je završio posao.
Bio je zaprepašćen! Uopšte nije biloograde.
On je napravio most koji je spajao dve obale potoka. Bio je to prelep most, a sa njegove druge strane mu se približavao njegov mlađi brat širom raširenih ruku.
– Stvarno si sjajan čovek kada si napravio most posle svega što sam ti rekao i uradio. – reče mlađi brat.
Braća su stajala svaki na svojoj strani mosta, pa su polako krenuli jedan drugom u susret, susrevši se na sredini. Videli su da stolar podiže svoju kutiju sa alatom i kreće.
– Hej, sačekaj. Ostani par dana kod nas, ima još puno stvari koje bi mogao da napravis. – reče stariji brat.
– Vrlo rado, reče stolar, ali moram da napravim još puno mostova.
