Ljudi mogu da budu čudni. Oduševljeno započnu put do velikog cilja. Puni nade jure na životni zadatak. Osećaju se jakim, sve dok ne naiđu na poteškoće, razočaranja, nenadane udarce.
Kad se smrači i sve izgleda crno, mnogi se uplaše i prestanu. „Ne mogu više“, „Dojadilo mi je.“, „Zašto ja, a ne drugi?“, „Ja tu ništa ne mogu, drugi su krivi, roditelji, društvo, odnosi…“
Ljudima nešto nedostaje: kičma! Kičma je stabilnost, otpornost, samosvest, pouzdanje u sebe, poverenje u vlastite snage, u vlastitu vrednost, u bližnje. Kičma drži glavu uspravnom, visoko iznad svih teških raspoloženja. Kičma je sposobnost izdržljivosti.
Ima ljudi bez kičme. Takvi su rođeni, jer pre toga njihovi roditelji nisu imali kičmu. Ne smemo im predbacivati.
Ima ljudi bez kičme, jer su vrednost kao čvrstoća karaktera i snaga volje, napor i odricanje u njihovom odrastanju bile strane. Za njih trebamo imati razumevanja.
Ima ljudi bez kičme, slomila im se pod teretom njihovog života ili okrutnosti ljudi. Njima moramo biti glas i pomoć. Potrebna nam je kičma za uspravan hod, da ne obesimo glavu, da preuzmemo odgovornost, da ponesemo terete i brige, da nikad ne puzimo pred novcem. Potrebna nam je kičma da izdržimo, da idemo ravno, svojim vlastitim putem.
