Očni kapacitet pojedinca meri se u odnosu na ono što normalno oko mora videti. Prema tome, vid 20/20 znači da oko vidi na 20 stopa (1 stopa = 0,3 metra) ono što mora videti na toj udaljenosti. Ako je vid 20/50, znači da na 20 stopa vidi ono što bi trebalo da vidi sa udaljenosti od 50 stopa.
Nakon rođenja bebe imaju veliki vizuelni kapacitet, ali njihova sposobnost da razlikuju pojedinosti je ograničena. Vid im se pomalo popravlja dok ne dosegne celokupni kapacitet (oko 5. godine). Već sa šest meseci dečije oči su dovoljno razvijene da bi videle 20/20, ali međusobno delovanje oka i uma još nije dobro razvijeno da bi vid zaista bio takvog kvaliteta. Oko 2. godine dečiji vid je 20/70, oko 3. je 20/30 ili 20/40, oko 4. je 20/25, a oko 5. je 20/20.
Budući da se neki roditelji uplaše kad njihovo trogodišnje dete ima vid 20/40, važno je znati da ne mora svako neophodno imati 20/20. Deca mogu prilično dobro funkcionisati i sa vidom od 20/40. Verovatno će 3-ogodišnjak sa takvim vidom imati 20/20 kad napuni 5 godina. To je vrlo važno znati izbog toga što će neki lekari 3-ogodišnjaku sa vidom 20/40 prepisati korektivne naočare. To je sasvim nepotrebno, osim u slučaju posebne mane koja zahteva ispravljanje, ili ako dete bolje vidi na jedno oko pa valja uskladiti fokusiranje. To treba ispraviti, jer bi inače jedno oko moglo prestati da funkcioniše kako treba.
Tri najčešća problema vida jesu kratkovidnost (miopija), dalekovidnost (hiperopia) i astigmatizam. Sve su to stanja do kojih dolazi zbog oblika oka i ne upućuju na slabost ili bolest. Ako je razmak između rožnjače i mrežnjače preveliki, oko fokusira ispred mrežnjače, a ne na njoj, pa se javlja kratkovidnost. Ako je razmak premali, oko fokusira iza mrežnjače i osoba je dalekovidna. Astigmatizam uzrokuje nepravilnost rožnjače ilisočiva. Sva ta stanja se mogu ispraviti naočarama ili kontaktnim sočivama, i nijedno ne znači ozbiljnu opasnost od očnih bolesti u budućnosti.
Oko 10% dece nosi naočare iz ovog ili onog razloga, ali ako ih i ne nose neće pogoršati postojeće stanje. Dalekovidnost često sama od sebe nestaje kad dete navrši 21. godinu, a kratkovidnost se obično pogorša, ali i stabilizuje, do tog doba.
“Gledanje u krst” se obično samo od sebe ispravi
Tokom prvih meseciživota bebine oči mogu funkcionisati nezavisno jedno od drugog, što kod roditelja izaziva strah da im dete možda “gleda u krst”. Nekontrolisani pokreti očiju nisu ni neobični ni nenormalni. Oko 3. meseca života oči počinju da prate predmete u sobi. Ali neka deca imaju ono što se naziva alterirajući strabizam u kojem jedno ili drugo oko odluta “u stranu”. To se gotovo uvek samo ispravi do pete godine. Ako dete odvedete kod doktora, verovatno će uslediti lečenje, a možda čak i operacija, koja detetu uopšte nije potrebna.
Stanje može biti ozbiljno ako jedno oko “sedi u uglu” i uopšte se ne kreće. Ako se takvo stanje ne ispravi, funkcija tog oka može biti trajno oslabljena. To stanje je poznato pod nazivom ambliopija, odnosno nemogućnost normalnog vida usprkos normalnoj jabučici i očnom živcu zato što oko ne prenosi vizuelni podsticaj do osetilnog područja u mozgu koje služi oku. Stanje se, u većini slučajeva, leči pokrivanjem zdravog oka, čime se “lenje oko” podstiče na rad. To se radi vežbama za oči (ortoptika), nošenjem naočara i, u krajnjem slučaju, operacijom.
Vrlo je važno da se pravi strabizam, koji može dovesti do ambliopije, ispravi dok dete ne pođe u školu. Ako mu jedno oko “sedi u uglu”, trebali biste ga odvesti kompetentnom oftalmologu da preduzme korektivne mere. Ne dopustite da vam dete operiše dok ne isproba sve druge manje radikalne mere. Tek ako one ne budu delotvorne, odlučite se za operaciju.
Pre nego što dete odvedete kod lekara, uverite se da li se zaista radi o pravom strabizmu, da je jedno oko u uglu, a ne o srazmerno čestom, alterirajućem strabizmu. Zašto? Zato što sam video previše slučajeva alterirajućeg strabizma kod dece između 2. i 3. godine, a lekari su istrajali na lečenju, čak operativnom, uprkos činjenici da bi se stanje gotovo sigurno popravilo samo od sebe pre detetove navršene pete godine.
Iako je ideja ove knjige da roditelje podstakne na to da lzbegavaju sve nepotrebne medicinske intervencije, isto tako bih želeo da vam toplo preporučim da na njima istrajete kada stanje vašeg deteta to zahteva. To je slučaj s povredama oka. Ako vaše dete ozbiljno povredi oko, ne pokušavajte ništa sami, a ni uz pomoć pedijatra. Dete odmah odvedite oftalmologu ili u bolnicu na očnom odeljenju. Laičko lečenje, bilo od strane roditelja ili lekara koji nije stručnjak za to područje, može izazvati trajna oštećenja oka.
Jedino što možete učiniti ako dete povredi oko jeste topao, vlažan oblog i ispiranje oka čistom, sterilnom vodom u slučaju hemijskih povreda. U međuvremenu, neka neko pozove oftalmologa ili bolnicu i opiše povredu kako biste znali da li je potrebno još nešto učiniti pre nego što krenete u bolnicu.
Ako znate da se radi samo o trunčici u oku, a suze je ne otklanjaju, pokušajte isprati oko. Povucite kapak i uštrpricajte prokuvanu i ohlađenu vodu (ne vruću!) pomoću sterilne kapaljke. Dobro pazite na gornji kapak jer se trunčice obično tu zavlače. Ako ne uspete, nastojte da dete ne trlja oko dok ne dođete kod doktora. Moglo bi ga povrediti ako je reč o oštrom predmetu.
Većina problema s vidom leče se više nego što je potrebno
Osim u stvarnim povredama oka, lekari obično preterano leče ostale očne probleme, kao, uostalom, i sve ostale. Mnoga deca pate jer im se prijatelji smeju zato što nose naočare kojima im lekari ispravljaju vid koji uopšte ne treba ispravljati. Istraživanje pedijatrijskog tretmana očnih problema, koje je obuhvatilo 2000 dece i 300 pedijatara, pokazalo je da 7 od 10 dece koja nose naočare nema od njih nikakve koristi, verovatno zato što im vid nije ni bio dovoljno poremećen da bi bila potrebna korekcija. Užasavajućih 40% ispitanih koji su imali naočare na nosu nije prošlo test oštrine vida!
Roditelji su izloženi nepotrebnom naporu i trošku kada pedijatri insistiraju na rutinskom pregledu očiju jednom godišnje. Jedini koji izvlači korist iz te besmislice jeste doktor (ako je za to plaćen). Ako nema uočljivih problema s vidom, vašem detetu nije potreban rutinski pregled, a ponajmanje ne svake godine.
Mudro je dete odvesti na pregled oko 4. godine, kada testiranje postaje moguće, a zatim opet oko 9. ili 10. godine. Nikakvi drugi pregledi ne bi trebali biti važni, osim ako ne sumnjate na neki problem. Za odrasle je uobičajeno pregledati oči na svakih 10 godina do 40. godine, a nakon toga svake 5. godine.
Lekarisu skloni i preteranom lečenju očnih bolesti od kojih je većina uzrokovana alergijama ili iritacijom. Najčešća dečija boljka jeste konjuktivitis koji je obično posledica alergija, ali ponekad i virusne ili bakterijske upale. Deca mogu imati hronično crvene oči ako su izložena dimu cigareta ili nekim drugim oblicima zagađenja vazduha, naprezanjem očiju ili ako premalo spavaju.
Alergijski konjuktivitis može uzrokovati polen, prašina, životinjske dlake, lekovi, kozmetička sredstva, hrana, hemijski dodaci hrani i mnogi drugi alergeni. Obično ga prati svrab i crvenilo, ali se iz očiju izlučuju jedino suze. Drugi oblik alergijskog konjuktivi tisa ima posebno ime koje sve objašnjava: “bazenski konjuktivitis”.
Prolećni konjuktivitis, kao što samo ime kaže, sezonskog je tipa. Javlja se u proleće, traje tokom leta i nestaje s prvim zimskim mesecima. Simptomi su svrab, suzenje očiju, osetljivost na svetlo, kao i sluz, ali ne i gnoj.
Poslednja i najteža kategorija jeste kataralni konjuktivitis, koji je zarazan. Oči žrtve su crvene i osetljive na svetlo, svrbe, peku, i izlučuju gustu sluz ili gnoj koji se ponekad skuplja na rubovima kapaka. Često se događa da deca koja pate od ovog oblika konjuktivitisa ujutru ne mogu otvoriti oči jersu se kapcizalepili. To za dete može biti zastrašujuće, pa ga morate uveriti kako mu vid nije u opasnosti. Očigledno je, s obzirom na to da je stanje zarazno, da su higijenske mere važne kako se bolest ne bi proširila na ostale članove porodice.
Ne morate razlikovati sve oblike konjuktivitisa, ali ako je vaše dete česta žrtva, trebali biste posumnjati na alergiju. Ni jedno od tih stanja ne zahteva hitnu medicinsku intervenciju, ali ako gnojni iscedak katarskog konjuktivitisa traje danima možda bi koristio tretman lokalnim antibioticima. U većini slučajeva dečiji konjuktivitis dobro reaguje na nežno ispiranje oka prokuvanom mlakom vodom pomoću čiste krpe.
Ako sumnjate na alergijsku reakciju, dobro razmislite sa čime je dete došlo u dodir kako biste odredili tip alergije. Razmišljajte o promenama aktivnosti,sredine, ishrane, lekova ili o neobičnim stanjima ili događajima koji su prethodili simptomima. Ponovo napominjem da je to nešto što možete učiniti mnogo bolje nego vaš doktor.
Upala lojnih žlezda na rubu očnih kapaka je još jedna česta tegoba koja se javlja kod dece. U samom početku se javlja osećaj kao da je u oku neko strano telo. Zatim dolazi do suzenja, bolne osetljivosti i crvenila. Napokon, na rubu kapka nastaje nešto slično bubuljici. Lekovi nisu potrebni, a vruće obloge svakog sata, od 10 do 15 minuta, obično ograniče upalu te ona ubrzo nestaje.
Katkada se primenjuje borna kiselina ili Epsom solni rastvor, ali je i čista prokuvana voda takođe dobra.
Mitovi o vidu
Puno vremena i novca se troši na mitove o vidu. Mnoga takva verovanja su izvor nepotrebnih sukoba između dece i roditelja. Neki ljudi veruju u tačnost većine sledećih tvrdnji, a većina u neke. Ali nema naučnih dokaza da je bilo koja od njih tačna:
1. Čitanje pri slabom svetlu kvari vid.
2. Previše čitanja kvari vid.
3. Sedenje preblizu televizijskog ekrana kvari vid. (Ali to ipak treba izbegavati jer još nisu sprovedena istraživanja o potencijalnoj štetnosti niskog nivoa zračenja.)
4. Čitanje u vozilu koje se kreće kvari oči.
5. Izloženost blicu i jakom veštačkom svetlu kvari vid.
6. Nošenje tuđih naočra kvari vid.
7. Nošenje jeftinih sunčanih naočara kvari vid.
8. Nenošenje naočara kvari vid.
9. Nošenje naočara izaziva, s vremenom, sve slabiji vid.
10. Ako se strano telo odmah ne ukloni iz oka, može se izgubiti iza oka. (To nije moguće jer opna odvaja vidljivi deo oka od očne šupljine. Jedini otvor je suzni kanalić kroz koji izlaze suze).
11. Ако jedete šargarepu, poboljšaće vam se vid. (Ako vam ovaj mit pomaže da dete pojede povrće, i dalje ga držite u tom uverenju)!
Ima toliko situacija u kojima roditelji deci moraju reći “Ne!” da je sasvim nepotrebno povećavati napetost zbog ovakvih predanja.
Kratki vodič dr. Mendelsohna kroz očne probleme
1. Osim ako nemate neku polnu bolest, nastojte da uverite doktora da u oči vašeg tek rođenog deteta ne ukapa srebrni nit rat ni antibiotske kapi. Korist od njihove upotrebe ne opravdava rizik.
2. Ako vaše dete nema problema s vidom koji bi bili očigledni kod kuće ili u školi, nema potrebe da ga vodite na rutinske preglede. Ugovorite samo 2 pregleda u detinjstvu, prvi oko 4., a drugi oko 9. godine.
3. Ako oči vašeg novorođenčeta ne funkcionišu usklađeno, ne uzrujavajte se! Stanje se obično samo od sebe popravi do trećeg meseca života. Ako dete i dalje pati od alterirajućeg strabizma, kada se jedno ili drugo oko katkada kreću svojim putem, ne preduzimajte ništa. Do 4. ili 5. godine obično dođe do samoizlečenja.
4. Ako je oko vašeg deteta i dalje fiksirano u jednom uglu oka, može doći do ambliopije – trajne slabosti vida. Posetite oftalmologa, ali suprotstavite se operaciji. Zatražite od lekara da lečenje najpre pokuša pokrivanjem oka, ortoptikom i korektivnim naočarama. Operacija je poslednje rešenje.
5. Ako dete dobije konjuktivitis, čistite mu oko prokuvanom vodom i čistom krpicom. Nastojte odrediti uzrok tog stanja. Držite se podalje od lekara, osim u slučajevima kada gnojni iscedak traje nekoliko dana usprkos svim vašim nastojanjima.
Upalu lojnih žlezda lečite vrućim oblogama kako bi se lokalizovala, a obolele žlezde iščistite i izlečile. Lekovi nisu potrebni.
