Biljna ishrana – proteini, aminokiseline i B12

Stim u vezi, laici od stručnjaka za ishranu dobijaju pogrešne informacije, koje su u današnje vreme katastrofalne po ljudsko zdravlje. S druge strane, imamo sve veći broj laika nedovoljno edukovanih, koji šire poluinformacije o nutricionizmu, nepotkovanih naučnim činjenicama. Sve ovo dovodi do velikog jaza između najnovijih naučnih činjenica, i ono što javnost dobija od informacija, posebno preko masovnih medija. Najveća nepravda je učinjena najvažnijim i nutritivno najbogatijim, najzdravijim grupama namirnica u prirodnom obliku. To su voće i povrće, zajedno sa semenkama i orašastim plodovima, što zajedno čini osnovu prirodne ishrane i koristi se u presnoj, sirovoj, „živoj“ ishrani. Na veoma jednostavan i brz način, ove praznine se mogu popuniti i nastaviti sa normalnim istraživanjem na polju ishrane, na sveopštu dobrobit za stanovništvo.

Prvobitna ishrana čoveka je bila prirodna, zdrava i naravno presna, odnosno sirova i sastojala se od plodova iz prirode, voća i povrća. U međuvremenu, čovek je iz nekog razloga, počeo da jede i drugu neprirodnu, manje zdravu hranu, i na taj način sve više smanjivao svoj vek. Danas, kada se sve može lepo izmeriti i istražiti naučno, i kada uporedimo osobe koje se hrane prirodnom ishranom, i one koje se hrane neprirodnom, favorizovanom od strane prehrambene industrije, vidi se očigledna razlika u kvalitetu i zdravstvenim dobrobitima prirodne ishrane. Kako nauka i tehnologija napreduju, sve imamo bolje načine ispitivanja, kako namirnica, tako i konzumenata. Najnovije tablice sastava namirnica, daju kompletan prikaz svih nutrijenata, vitamina, minerala, proteina, masti i ugljenih hidrata, ali i njihovih elemenata, ili prostijih jednostavnijih oblika aminokiselina, masnih kiselina, i prostih šećera. Sada postoje i interaktivne aplikacije, softveri gde se može upoređivati, dodavati, menjati sadržaj nutrijenata po namirnicama, i namirnice po nutrijentima.

Isto tako postoje i uređaji za merenje sadržaja nutrijenata u organizmu, tako da se precizno i konstantno može pratiti stanje konzumenata u pogledu različitih režima ishrane. Danas nema više sumnje, ne samo na osnovu obimne literature i istraživanja koja su često i ostala zanemarena, nego svako ko je i došao u kontakt sa takvim uređajima, aplikacijama, softverom i upoznao osobe koje se hrane prirodnom ishranom da je to superiorniji način. Ne samo da osobe na prirodnoj optimalnoj ishrani imaju više nutrijenata, nego je i sadržaj unutrašnjih antioksidanasa same osobe daleko veći, i ostaje na nivou mladih osoba čak, i nekoliko decenija posle zrelog perioda. Ranije (pre više decenija, a negde i sada), uzimao se u obzir unos proteina, masti i ugljenih hidrata, a manje se vodilo računa o unosu elemenata koji čine te makronutrijente, i koji su daleko bitniji za zdravlje. Preciznijim merenjima se vidi, da se unosi daleko više i kvalitetnije upravo tih elemenata, kao što su aminokiseline (slobodne i u spojevima), masne kiseline i prosti šećeri.

Našem organizmu su upravo u tom slobodnom najednostavnijem obliku i potrebne te supstance, koje onda po potrebi slaže u potrebne složenije oblike. Tako se dobija savršen imunitet, savršena građa, savršen energetski bilans. Tako je bar bilo nekada u prirodi. Sada, pošto je kvalietet zemljišta opao, a samim tim i kvalitet voća i povrća, mora se detaljnije i ozbiljnije povesti računa o pravilnoj optimalnoj ishrani, jer nije više tako lako uneti sve nutrijente, zaštitne i gradivne materije, zbog opadanja kvaliteta namirnica i kvantiteta nutrijenata. Odabir pravih namirnica, prirodno gajenih ili samoniklih prirodno divljih, sada preuzima primat. Najnoviji podaci upravo pokazuju da zaboravljene divlje voćke, i samoniklo bilje ima maksimalni sadržaj nutrijenata, posebno onih sada najpotrebnijih zaštitinih, antioksidansa, ali isto tako i svih ostalih potrebnih nutrijenata.

Tako možemo naći u prirodi bilje, koje može ne samo da zadovolji osnovne potreba, pa onda i optimalne potrebe, nego i povećane potrebe kod posebnih stanja, odnosno bolesti. Istovremeno, takve prirodne namirnice, osim što vrše najbolje moguće ishranjivanje organizma, vrše i preko potrebnu detoksikaciju. Godinama se, kada se govori o biljnoj ishrani, raspravlja o proteinima. Neću se sad vraćati na stare teme oko mahunarki i žitarica i proteina, nego na slobodne aminokiseline, koje se nalaze u voću i povrću u sirovom, presnom stanju. U SVAKOM voću i povrću ima SVIH aminokiselina i svih esencijalnih i ostalih. I to u odličnom odnosu. Jedino nije to neka velika količina. Voće najčećše ispod 1g%, jedino trešnje, dudinje, banane, avokado i sl. imaju više, i do 2g%. Dok od povrća, kod plodastog je isto kao i za voće, ali zeleno lisnato ima i do 4g%, sasvim dovoljno, ako se unese veća količina voća i povrća što i jeste nabolje i najzdravije, i svakako najprirodnije.

Tako se sa 500g zelenog lisnatog povrća (Raštan 5×4=20g), i 2 kg kvalitetnog proteinski bogatog voća (banane, trešnje, dudinje 20g), i sa 1l biljnog mleka od semena 100g (konoplje ili semena bundeve 30g), unese već 70g najkvalitenijeg proteina. Koliko bi i bila zvanično preporučena potreba do 1g proteina, po kg telesne mase. Međutim, sada se zna, da se tako unese mnogo više (2-3x) aminokiselina, nego sa istom gramažom protiena, iz namirnica koje su termički obrađene. Tako da je zaista prava potreba za proteinima na sirovoj, presnoj, živoj, prirodnoj biljnoj ishrani 2x manja, pa se vremenom može i smanjiti unos, zajeno sa drugim faktorima koji dodatno utiču na to, a to je bolje varenje i asorpcija probavnog trakta i smirivanje uma, koji mnogo troši energije, kao i neusklađene emocije.

Ipak, za početak slobodno nek se unosi preporučeni dnevni unos proteina, da ne bi dolazilo ni do preteranog gubljenja telesne mase, posebno ne mišićne, i ako je to sastavni deo procesa prelaska, na drugi način ishrane i detoksikacije. Najveće kontraverze u vezi sa prirodnom biljnom ishranom, odnose se na kobalamin ili vitamin B12. Zdrav crevni trakt sa potpunom crevnom florom, stvara dovoljno vitamina B12 i mnogih drugih vitamina, kako B kompleksa i dr. (npr. vit K). To znači, da ga treba održavati zdravom biljnom, svežom, živom hranom. Biljna hrana se ponaša kao prebiotik, na primer banane. Sada se može meriti koeficijent korisnih bakterija različitim metodama (npr. Kvantnom analizom), koji direktno utiče na nivo vitamina B 12. Čim se smanji broj bakterija, brzo se smanjuje i nivo vitamina B12 i obrnuto.

Čim se vrate normalne vrednosti, broj bakterija i odnos, onda se vraća i B12 referentne vrednosti, i sve više raste, što je zdraviji crevni trakt. Nedostatak vitamina B12, je mnogo veći problem kod osoba na uobičajenoj ishrani, nego kod vegana. Mnogo pre, koristile su se injekcije i dodaci B12, na primer u našoj zemlji, nego što je uopšte i bilo vegana. Treće, što se tiče biljnih izvora, pored fermentisanih koji se ujedno ponašaju i kao probiotici, imamo alge, kao na primer spirulinu, hlorelu koje su najbogatiji izvori vitamina B12 na Zemlji. Pri tom se to tvrdi, na skoro svim Istočnjačkim Univerzitetima: Japanskom, Kineskom, Indijskom. Drugi uzroci su: Kronova bolest, celijakija, infekcija HIV-om, smanjena proizvodnja želudačne kiseline, hirurški uklonjeni delovi probavnog trakta, i pogoršana funkcija gušterače (pankreasa).

U starijih je najčešći uzrok nedostatka vitamina B12, hipohloridija s atrofičnim gastritisom. Atrofični gastritis nastaje kad sluznicu želuca, odnosno parijetalne ćelije, napadnu antitela što rezultira gubitkom tih ćelija, koje izlučuju želudačnu kiselinu i enzime. S obzirom da je za apsorpciju vitamina B12, vezanog za proteine iz hrane potrebna želudačna kiselina, oboleli od ove bolesti mogu razviti simptome nedostatka ovog vitamina. Međutim, oboleli od ove bolesti, mogu apsorbovati slobodan vitamin B12 iz dodataka hrani i hrane, a nije inhibirana ni reapsorpcija ovog vitamina. S vremenom će se ipak, smanjiti količine ovog vitamina u organizmu, a smanjene količine želudačne kiseline mogu rezultirati povećanim rastom crevnih bakterija koje koriste vitamin B12, te time smanjiti količine ovog vitamina koje su na raspolaganju našem organizmu. Takođe, atrofični gastritis se često povezuje s infekcijom Heliobacter pylori, koja uzrokuje hroničnu upalu želuca i time, dakle, smanjenu apsorpciju. Da bi se odredila optimalna ishrana za pojedinca, potrebna je stručna pomoć (nutricioniste), a sama osoba mora da prepoznaje koja hrana joj odgovara, a koja joj šteti (alergija i sl.).

Zaključak: Zaključak nameće potrebu edukovanja najpre stručnog kadra, ali i laika koji se bave nutricionizmom, radi što bržeg i efikasnijeg širenja najnovijih informacija iz nutricionizma, radi podizanja kvaliteta ishrane i samim tim podizanja zdravlja stanovništva.

– Milan M. Nikolić