Ona je mrzila svakog osim svog voljenog verenika. On je uvek bio tu za nju. Rekla mu je: „Kada bih samo mogla videti svet, udala bih se za tebe“
Jednog dana dogodilo se čudo i neko je donirao par očiju za nju. Kada su joj odstranili zavoje mogla je videti sve, uključujući i svog verenika.
On je upita: „Sada kad vidiš svet, hoćeš li se udati za mene?„
Ona ga pogleda i uoči da je slep. Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka je šokira. Nije to očekivala. Sama pomisao da ih mora gledati čitav svoj život povede je da odbije udati se za njega.
Njen verenik ode u suzama i nekoliko dana posle izdiktira joj pismo koje joj je bilo ubrzo uručeno: „Dobro čuvaj svoje oči, draga moja, jer pre nego što su bile tvoje, te su oči bile moje.„
Eto kako čovek najčešće funkcioniše u takvim situacijama. Retko se čovek seća kakav je život bio pre, ko je uvek bio tu za nas u najtežim situacijama. Isto tako čovek zaboravlja i svog Tvorca koji je položio svoj život da bi smo mi bili živi, ne samo da Ga ljudi danas zaboravljaju već su se mnogi od Njega i odrekli.
I zapamtite, život je nama dat na dar, čovek gleda ono što očima vidi, a Bog gleda ono što je u srcu, zato:
Danas, pre nego kažeš neku ružnu reč – pomisli na one koji ne mogu govoriti.
Pre nego se počneš žaliti na ukus hrane – pomisli na one koji nemaju šta jesti.
Danas, pre nego što se požališ na život – pomisli na Onog Ko je umro za nas.
Pre nego i pomisliš uperiti prst u nekoga i počneš ga osuđivati, seti se da nitko od nas nije bezgrešan.
Zato volite Gospoda svog Boga, svim svojim srcem i svom svojom dušom, ne idite od Njega jer kao što je ova devojka dobila oči na dar koje ne pripadaju njoj, a mesto joj je pored svog verenika, tako smo i mi dobili ovaj život koji ne pripada nama i mesto nam je uz Gospoda.
