Da iskaže počast svom gostu, zapovednik tamnice predložio je vojvodi da izabere jednog robijaša te da ga pusti na slobodu. I vojvoda je pošao po robijaškim ćelijama, od jednoga do drugoga osuđenika, da dozna za šta je ko osuđen te da izvidi koga bi mogao osloboditi.
Robijaši su mu redom padali pred noge i žalili se na zlu sreću i nepravdu zbog koje su u tamnicu dospjeli. Mnogi su ga uveravali da su žrtve klevete i podmetanja zlih ljudi.
“Nisam kriv vaše Visočanstvo, molim vas oslobodite me. Potpuno pravednog su me zatvorili!”, vikali su.
Vapaji mnogih osuđenika zvučali su prilično uverljivo, ali vojvoda, iako je sve vrlo pozorno i strpljivo slušao i promatrao, nije progovorio ni reči. Napokon dođe do ćelije jednog robijaša i upita:
“A ti, zašto ćutiš? Ne želiš li biti slobodan? Zar nemaš nikakvu reč koja bi posvedočila tvoju nevinost.”
“Vaše Visočanstvo! Nemam razloga žaliti se na nepravdu i proglašavati svoju nevinost. Kriv sam. Veliki sam grešnik, zgrešio sam i ljudima i Gospodu. Zaslužio sam da za svoja nedela budem kamenovan po Božijem zakonu i smatram velikom milošću što sam još na životu. Zato ćutim.”
Vojvoda ga je pronicljivo pogledao. Zatim prigne glavu i zamisli se. Upravi napokon pogled u robijaša i reče:
“Jadniče! Zaista je prava nepravda što se ti tako opak nalaziš među ovim poštenim i nevinim ljudima. Sam priznaješ da si zao, i stoga bojim se da bi mogao loše uticati na sve ove poštenjačine i pravednike. Nije za njih dobro da ovde duže ostaneš.”
Zatim se okrene k zapovjedniku tamnice i reče:
“Oslobodite ovog čoveka!”
