Otvoreno pismo Sepa Holcera

Sadašnji problemi i moji predlozi za njihovo rešavanje

Dolaziš na ovaj svet, kao i obično, u sterilnoj bolinici, gde ti odmah odsecaju Prirodne korene. Kaleme te i uzgajaju hemijom. Za malog čoveka, ispravan početak bio bi, prirodno rođenje u savezu sa Porodicom i prirodan rast. Svaki stanovnik zemlje od rođenja ima pravo na svoje parče zemlje.

Zbog života odvojenog od prirode i živih bića gubimo prirodnu vezu sa svetom oko sebe. Odrastanje u vezi sa biljkama, životinjama i ljudima omogućuje nam da iskusimo uzajamnost, izoštrava u tebi svest o tvom delovanju.

Kao mislećem biću, dat ti je zadatak da upravljaš, ne da se boriš dokazujući svoj primat. Posmatranjem bića oko sebe shvatićeš da je priroda savršena, da se Tvorevina već postarala za sve, da je sve uzajamno povezano jedno s drugim, da ništa ne treba popravljati. Tvoj zadatak je da sve sačuvaš.

Nema „glupih“ ni „pametnih“, svako može da se snađe, čak i kad se niko o njemu ne stara. „Glupe“ i „pametne“ sami stvaramo, da bi se moglo upravljati slabijima. U svojim projektima stekao sam najbolja iskustva sa ljudima (odraslim, decom, siromasima, beskućnicima) iz celoga sveta.

Ne treba se starati o čoveku, već dati mu mogućnost da ostvari svoje sposobnosti. Uspeh, radost i priznanje su najveća plata, najbolja terapija a i ekonomski sebe opravdavaju. Moj projekat „Berta“ – u Bad Ause u Štajerskoj, praktičan je primer za ovo. To je prva Holcerova permakultura u Evropi koja je prilagođena ljudima u invalidskim kolicima.

Obrazovanje – Specijalizacija – Napredak – Otupljenje

Naši roditelji, babe i dede umiru od dosade u domovima za stare, dok deca i unuci otupljuju pred kompjuterima, video igricama i televizorom. Zamisao Tvorca je da stari ljudi predaju svoja iskustva i mudrost deci i unucima. Deca imaju pravo na to, ona tako mogu da se bolje pripreme za život. Dužni smo da shvatimo kakvu ogromnu grešku pravimo.

Učenje mora biti pola teorijsko, a pola praktično. U svakom dečjem vrtiću treba da postoji vrt, u svakoj školi posebno domaćinstvo, a na svakom univerzitetu imanje. To bi bili praktični, eksperimentalni i obrazovni centri za budućnost naše dece a time i našeg društva.

Zahvaljujući savremenom, takozvanom naprednom obrazovanju, mladi ljudi se vaspitavaju u odvojenosti od prirode, iskorenjeni iz nje. Ako nisi sâm posmatrao uzajamnu povezanost koja postoji u ciklusima prirode, ne možeš da ih razumeš i pojmiš.

Nećeš moći ni da se uključiš u to kruženje savršene Tvorevine. A šta je rezultat? Umesto da razumeš kako funkcionišu prirodni ciklusi, veruješ u to da možeš da ih poboljšaš i počinješ da se boriš sa njima. Tvoj zadatak je da samo usmeravaš Prirodu, ali bez zdravog razuma i stvaralačkog mišljenja nećeš uspeti.

Naša deca i unuci otupljuju u školama i na univerzitetima. Ponekad ne uspevaju, ne zato što su predavači glupi, – i oni sami su dužni da prate nastavni plan, koji često ne sastavljaju sami. Oni dozvoljavaju političarima i lobistima da ih koriste. Ali, gde ima volje, ima i načina, gospodine profesore!

Ako profesor zavisi od političke partije ili dozvoli lobistima da na njega utiču, onda on ništa ne menja, niti može nešto da promeni. Naša uzvišena nauka se do te mere udaljila od prakse da obični ljudi više ne mogu da shvate njene teorije. Ona je pogubila mnoštvo karika iz zatvorenog lanca prirode.

U naše vreme, nauka i politika su propustile trenutak kada je trebalo da se na pravi način reaguje na ogromna razaranja okolne sredine. Uticaj novca i korupcije po svemu sudeći ometa neophodne reakcije i preduzimanje potrebnih mera. Katastrofe će dostići takve razmere koje će oboleli sistem dovesti do kolapsa.

Zagađenje vazduha i otrovanost vode i zemlje zbog primene hemijskih i veštačkih đubriva u monokulturnoj poljoprivredi kradu nam zdrave temelje života.

Hrana – to je lek

Seljak treba da proizvodi namirnice, ne „sredstva za ishranu“, punjače stomaka zagađene hemijom, niskokvalitetne zbog monokulturne proizvodnje, koji daju samo nepotrebnu težinu. Seljak treba da je kao Učitelj, da uči ljude poštovanju prema živim bićima oko nas: prema biljkama i životinjama, i prema majci zemlji!

U stvarnosti sve je, na žalost, potpuno drugačije. Direktive Evropske Unije i finansijske planske obaveze zaposele su seljaka i učinile ga ekonomski zavisnim. Seljak se srozao na nivo primaoca subvencija. Premije koje dobija treba da mu nadoknade ograničenja i zakinutost.

Specijalisti usavršavaju i masovni uzgoj životinja. Sa životinjama se postupa kao sa robom. Veza sa živim bićima se gubi, a posledica je masovna patnja životinja. Tu je i sakaćenje životinja: seča rogova, podrezivanje kljunova, krila i repova, obuka krava udarima struje, markiranje životinja plastičnim oznakama na ušima, i tako dalje.

Takav uzgoj ne može da dâ zdrav proizvod. Ako se životinja ne oseća dobro, onda je i ono što se od nje dobija nezdravo.

Seljak je duša naroda!!! Ako umre seljak, umreće i zemlja!

Zbog planske poljoprivrede stara kulturna svojina se bespovratno gubi. Direktive EU sprečavaju, pa i zabranjuju stare metode, navike i postupke dokazane tokom više stoleća.

Prerada poljoprivrednih sirovina poverava se centralizovanim ogromnim postrojenjima kao što su klanice, pekare, destilerije, mlekare, i sve se to dobro finansira. Da bi oni imali dovoljno posla, seljacima se brani da sami prerađuju i poboljšavaju kvalitet proizvoda.

Za preostali mali broj seljaka koji proizvode biološki čiste namirnice subvencije EU su smanjene, a planske obaveze povećane. Dalje se, kao što znamo, sve samo reguliše.

Seljak, kao rob na sopstvenom imanju obično ima mnogo dugova zbog neizmerne mehanizacije i specijalizacije, on je izmučen, izdržavan, i teško opterećen svim zadacima i zakeranjima naduvanog administrativnog aparata, osuđen na tegobno bitisanje u potpunoj zavisnosti. Zašto se onda čudimo što deca neće da nastave stradalnički put svojih roditelja?

Rešenje svih problema

Da bi se zaštitili od preobimne administracije koja je daleko od svake prakse treba da pokažemo građansku hrabrost, a ne da se ponašamo kao leminzi.

Postavite se na mesto drugog – biljke, životinje, čoveka, i upitajte se: da li bih se dobro osećao da sam na njegovom mestu? Ako se kišna glista dobro oseća, to znači da je Zemlja zdrava. I biljke i životinje se dobro osećaju kada mogu da žive slobodne, u prostoru kojim se pravilno upravlja.

Uvek ćeš imati preimućstvo i ogroman uspeh ako pravilno upravljaš mogućnostima. Treba koristiti zemlju, a ne eksploatisati je. Sistem podržava raznovrsnost, a ne jednoobraznost. Priroda je prekrasna. U njoj nećeš ništa poboljšati.

Ako ti se ipak čini da je to moguće – u pitanju je samoobmana. Priroda je i savršena, a greške pravimo samo mi, ljudi. Ako te strah tera na nešto – oslobodi ga se, on je loš životni saputnik. Ako se sa uvažavanjem odnosiš prema Tvorevini i bićima koja te okružuju, samo ćeš biti na dobitku, a Seljak će postati najbolje zanimanje.

Ko je Sep Holcer ?

Sep Holzer se rodio 1942.godine kao sin planinskog seljaka na Krameterhofu (1300 metara nadmorske visine), u opštini Ramingštain, pokrajina Salzburg. U njegovom detinjstvu nije bilo mašina za obrađivanje polja, električna struja uvedena je tek 1955. u kuću.

Godine 1962. preuzima imanje. Svojom željom za eksperimentisanjem i darom za posmatranjem probao je različite mogućnosti u obrađivanju polja, voćarstvu i povrtarstvu, uzgoju riba i goveda, na svom imanju koje je klimatski i što se tiče plodnosti tla smešteno ekstremno nepovoljno, od 1100 do 1500 metara nadmorske visine.

Sasvim prirodno i pažljivo kročio je nekonvencionalnim putevima i to tako uspešno da mu se u međuvremenu dive svuda u svetu i pitaju ga za savet. 

Njegov Krameterhof u međuvremenu godišnje posete desetine hiljada ljudi.

Poljoprivrednik- buntovnik Sep Holcer uzgaja na svom planinskom imanju kivije, trešnje i tikve, usred zime bere rotkvice, a njegove žitarice rastu u šumi. Krameterhof je već duže vreme simbol novog načina poljoprivrede.

Sep Holcer je razvio vlastiti oblik permakulture koja je već bila predmet naučnih istraživačkih radova i jedan od projekata na EXPO-u 2000 u Hanoveru. Spretnim iskorištavanjem ekoloških odnosa i prirodnih ciklusa ostavlja prirodu da radi i uz minimalni trud- bez da je optereti – postiže maksimum ekonomskog uspeha.

Da se ovaj koncept može primeniti na različite uslove okoline, Holcer pokazuje kao savetnik u mnogobojnim projektima, gde se razorena tla uz pomoć permakulture ponovno pretvaraju u poljoprivredno zemljište.