Ništa ne mogaše da pomuti sreću Adamovu i Evinu u Edemskom vrtu. Tako se bar činilo. Ali neko je snovao kako da pokvari sve što je Bog stvorio. Bejaše to Satana, neprijatelj Božiji i mrzitelj svega što je dobro i lepo. Jednog dana zmija koja beše najlukavija od svih stvorenja u vrtu, došapnu Evi:
“ Je li istina da je Bog kazao kako ne smete jesti nijedan plod ovih divnih voćaka? „
“ Nikako „, reče Eva, „ smemo da jedemo sve voće koje poželimo, osim onoga jednog. Bog nas je opomenuo da ne jedemo od tog voća, jer ako to učinimo umerćemo. „
“ To nije istina „, reče zmija blagim glasom. “ Bog zna da ćete, ako jedete od toga voća, postati mudri i pametni kao što je on. Zato vam je zabranio da ga jedete.„
Eva sada drugačijim očima pogleda sočne plodove što su u grozdovima visili sa zabranjene voćke. Bilo ih je milina gledati! Ona se zamisli kako bi dobro bilo postati onako mudra kako joj je zmija obećala, pa se odluči i brzo ubra jedan od tih primamljivih plodova, zagrize ga, i dade Adamu da i on okusi. Ali umesto da se osete pametnima i mudrima, oboje se osetiše jadno i posramljeno.
Izneverili su mudroga i dragog Boga koji beše njihov Stvoritelj i prijatelj. Kad nastade veče, nisu se žurili u susret Bogu. Bili su postiđeni što ga nisu poslušali. Spletoše lišće da njime pokriju svoja tela i ćutke se sakriše u grmlje.
Drugih večeri željno su iščekivali dragi poziv Boga, a sada su dobro znani Božiji glas očekivali u strahu. Najzad ga začuše.
“ Adame gde si? “ zvao je Bog. Oboje iziđoše u susret Bogu oborenih očiju, jer ih prođe želja da ga vide.