Ali godine su prolazile, a sin se ne rodi. Sa svakom proteklom godinom sve je manje bilo nade da će Sara roditi sina jer je bila veoma stara.
Avram je verovao Bogu uprkos svemu, ali Sara stade da okrivljuje sebe što ne može da rodi Avramu sina. Zato ona odluči da postupi po običaju ljudi koji su živeli u okolini, te nagovori Avrama da uzme za ženu i njenu robinju Agaru. Kad ova rodi dete, ono će se smatrati kao njihovo.
Avram to prihvati. Ubrzo Agara zatrudne no zbog toga se pogrdi, ponašajući se kao da je važnija od svoje gospodarice.
Sara to ne mogaše dugo da podnosi te se najzad požali Avramu:
„Ti si zato kriv. Robinja moja prezire me.„
„Čini sa njom što ti je volja„, odgovori Avram.
A Sara stade zlostavljati Agaru te ova pobeže od nje. Dugo je lutala bezvodnom, žarkom pustinjom.
Najzad se umorna i žedna zaustavi kod jednog studenca u pustinji.
Tada se Bog, koji je video sve što se dogodilo, blagim glasom obrati Agari.
„Kamo si pošla?“ upita je.
„Bežim od svoje gospodarice„, odgovori Agara.
„Vrati joj se„, reče Gospod.
„Čuo sam tvoje suze i plač. Ja ću se starati o tebi. Dobićeš sina i nadeni mu ime Ismail.„
Agara pomisli kako je divno što je Bog video njenu muku i pomogao joj, iako je ona samo jadna robinja koju niko ne poštuje.
Zato nazva Gospoda „Bog koji vidi„.
I zadovoljna Agara vrati se svojoj gospodarici Sari. Nedugo zatim rodi joj se sin Ismail.
