Kada razmišljam o mom čuvenom ocu, doktoru Džonu R. Kristoferu, kvalitet koji mi najpre padne na um je njegov neobično pozitivan stav u životu. Taj poziti- van pogled odražavao se u veselosti koja nikada nije prestajala. Čak i u trenucima svoje fizičke patnje, pa i u vreme beskrajnih progona koje je protiv njega vodio medicinski establišment, zbog tretmana biljem koje je praktikovao, on je sačuvao svoju ljubav prema životu i brižnost prema svakome u potrebi.
Sada kada živimo u doba kada je prirodna medicina uglavnom postala ne- što uobičajeno, neretko ćemo biti u iskušenju da zaboravimo kakav je pionir bio doktor Kristofer i kakvu je žrtvu podneo i kako je sve propatio, da bi po- krenuo renesansu isceljivanja biljem u Severnoj Americi. Kako je izgledala njegova lična borba shvatićete iz njegovog životnog puta koji je opisan u ovoj biografiji.
Rođen je 25. Novembra 1909. godine u državi Juti, grad Solt Lejk Siti, od oca Žana Ramona i majke Lorene rođene Rejmond. Njegovi su roditelji bili imigranti u Sjedinjene Države, a iz nekog nepoznatog razloga su napustili svog malog sina i njegovu stariju sestru u sirotištu Solt Lejk Sitija. Kada su potencijalni usvojitelji dolazili u sirotište, deca su postrojavana u red da bi ti bračni paroviodabralionudecu. Tako su jednog dana sirotište posetili Lijandar i Melisa (rođena Kreg) Kristofer u potrazi za sinom koga bi usvojili. Iznenada i bez ikakvog poziva, beba koja je nosila samo pelenu i tanku potkošulju dopuzala je i uspuzala se Melisi u krilo ipriljubila se uznjenorame. Ona je nežno uskliknula: „Evo nam sina!“
Biološki roditelji su ugovorom sa sirotištem uredili da se deca ne razdvajaju, tako da je sada Rejmond (često nazivan „Rej“) sa svojom sestrom Rubi dobio novu porodicu. Živeli su u polururarlnom kraju Solt Lejk Sitija. To što je Rej postao iscelitelj je i logično i ironično, u istovreme, zatošto je rođen sa reumatičnim artritisom u poodmaklom stadijumu. Zato je često morao da hoda pomoću štapa, ili da sedi u kolicima. Pored artritisa oboleo je od zadebljanja vena. I pored stalnog bola i patnje, mladi Rej je zračio radošću i optimizmom. Doktori su mu prognozirali da neće napuniti tridesetu. Rejmondova pomajka je doživotno bolovala od dijabetesa i vodene bolesti usled čega je bila iscrpljena i slaba. Kao mali dečak Rej je posmatrao njene patnje iz svoje stolice i to ga je navelo na odluku da jednog dana postane lekar. Majka se pomalosmejalatojodluci,komentarišući da ne može ni da podnese da vidi krv, niti klanje pilića i drugih domaćih životinja za večeru. Kakav može doktor da bude od takvog čoveka? No, Rejmond joj je odgovorio:
„Majko, biću u stanju da izlečim ljude, a da ih ne sečem. Biće prirodnih načina da se to učini“.
Taj dečakov odgovor postaće povelja njegove životne misije. Kada mu je bilo 16 godina takav jedan lekar je posetio dom Kristoferovih. Bio je to jedan iridiolog koji je mogao da ustanovi zdravstveno stanje neke osobe posmatrajući njene zenice. Videvši zdrastvene tegobe koje su je mučile godinama time što je pogledao njene zenice, ovaj doktor je preporučio gospođi Kristofer promenu ishrane i dao joj određene biljke. Kada je taj lekar otišao, Rej reče: „Biću i ja takav doktor kada porastem“.
Nekoliko meseci kasnije Rejmond je pokušao da pronađe doktora, ali mu to nije uspelo pošto je doktor uhapšen na osnovu toga što se bavio medicinom bez licence. Bačen je u zatvor, što je bila predskazanje Rejove vlastite budućnosti.
Kada je završiosrednjuškolu,Rej je čuo da u Kanadi postoji još jedan lekar prirodne medicine koji je lečio ljude masažom stopala. Bio je toliko zauzet, da su ljudi čekali u redovima čekajući na tretman. Poneki su čakspavali u šatorima,čekajućinedeljama da stignu na red. Rejmond je hteo da se sretne sa tim čovekom ne samo da bi izlečio svoj reumatični artritis, nego i da bi učio od njega prirodno isceljivanje. Dok se pripremao za put roditelji su pokušavali da ga odgovore pošto je usred Velike depresije bio bez novca. To nije zaustavilo Reja da se pripremazaputovanje,dokniječuo da je i taj čovek uhapšen.
Preko dana je Rej radio u očevoj drvari, a noću je svirao na igrankama sa bendom da zaradi za koledž. Sa najvišim ocenama je završio „Henagerov koledž za poslovnu administraciju“ u Solt Lejk Sitiju. Pošto je imao fotografsko pamćenje i bio rečit nameravao je da upiše studije prava. Primljen je na Pravnom fakultetu Univerziteta države Juta. Dan pre nego što je počela nastava, Rej je doživeo saobraćajni udes vozeći se u automobilu svog prijatelja na suvozačevom mestu. Proglašen je mrtvim na mestu udesa. Njegovi ožalošćeni roditelji su stigli u mrtvačnicu da identifikuju leš, kada se iznenada začuo majčin vrisak! Videla je kako mu je zatreperila trepavica. Mrtvozornik se nagnuo nad Reja i takođe primetio blagi trzaj života u njemu. Brzo je odvezen u bolnicu gde je nekoliko dana ležao u komi. Kada mu se povratila svest, mogao je samo da govori i ništa više. Medicinske sestre su morale da ga hrane, briju i vode u toalet. Jednog popodneva posetio ga je vozač iz očeve drvare i pokušao da ga nagovori da se vrati na posao u drvari. Rej se samo nasmejao pošto nije mogao ni ruku da pomeri. Vozač mu je predložio tretman kod kiropraktičara. Kada je Reč predočio taj predlog četvorici lekara koji su pratili njegovo zdrastveno stanje, sva četvorica su ga ismejala. Uprkos tome, taj vozač je ubedio Rejove roditelje da ga odvedu kiropraktičaru. Rej se odupirao svime čime je mogao, ali su ga odneli na nosilima.
Nekoliko dana posle tretmana kod kiropraktičara, Rej je ponovo radio u kancelariji drvare. Još uvek je nosio zavoj oko glave, ali mu se snaga povratila i mogao je da radi kao nekada. Međutim, od posledica udara automobila izgubio je fotografsko pamćenje, a imao je i problema sa kratkotrajnim pamćenjem. Jednog dana je odneo pazar drvare u banku kada je njegov um potpuno ostao prazan. Uočivši policajce na dužnosti, zamolio ih je za pomoć. Pronašli su njegovu ličnu kartu i na osnovu podataka u njoj vratili su ga u kancelariju i tada mu se pamćenje konačno vratilo. Dok se oporavljao dobijao je povremene glavobolje i bol u leđima usled povreda od preživljene saobraćajne nesreće. Ponekada je taj bol bio toliko nesnošljiv da nije mogao da spava, dok je istovremeno bio prisiljen da bespomoćno gleda kako mu majka umire od dijabetesa i hronične upale bubrega. Njegova majka je dospela u tako teško zdravstveno stanje da je prestala da reaguje na najveće doze insulina. Od stalnog primanja insulina ruke su joj poplavile od uboda. Počela je polagano da umire od zaraze gangrenom. Gledajući je kako umire, potpuno nemoćan da išta učini, Rej se molio Bogu da nauči kako da zaustavi takvu patnju. Njegovo lično zdravstveno stanje mu je donelo mnoge neprospavane noći. Da bi preživeo taj bol trudio se da čita i uči. Pored mnogih dobrih knjiga, uzeo je da čita i Sveto pismo. Jednenoći, dok je sedeo u kolicima prikovan od artritisa, uzeo je da čita knjigu Doktrine i zaveti, zbirku citata iz Biblije. Knjiga se otvorila na Odeljak 89 pod naslovom „Reč mudrosti“, što je zapravo kodeks zdravlja te crkve. Pročitao je do tada mnogo puta taj odeljak, ali je ovog puta imao jedinstveni utisak čitajući taj tekst. Reči koje opisuju obroke izrazima „štedljivo“ u pogledu mesa i pridev „zdravo“ u opisu žitarica i povrća duboko ga je dirnuo. Zarekao se da će se strogo pridržavati tih pravila, pa je izradio sebi sistem ishrane voćem, povrćem, žitaricama, orašastim plodovima i semenkama. Bio je zapanjen poboljšanjem svog zdravstvenog stanja koje je usledilo momentalno i dramatično. Za nekoliko meseci dobio je na kilaži, počeo da zdravo spava noću i imao dovoljno energije da radi puno radno vreme. Godine 1939. napisao je brošuru Šta se je zapravo Reč mudrosti? u kojoj opisao to iskustvo i izložio svoje ideje i ishrani i zdravlju. Nedugo zatim pozvao ga je doktor Džon Vico, autoritet u mormonskoj crkvi koji je takođe pisao na temu „Reči mudrosti“, i pohvalio je Rejevu brošuru rekavši da je „dobrano ispred svog vremena“. Podstakao je Reja da brošuru razdeli što većem broju ljudi.
Rej je počeo da širi svoju brošuru i da razgovara sa svakim ko je bio voljan da čuje njegove ideje o zdravlju. Mnogi su reagovali podrugljivo i ismejali ga. U svom tipično šaljivom maniru on bi česno iznova pričao istu priču. I dalje je radio u drvari, pa je u pauzi za ručak pozvao jedan od radnika rekavši da hitno mora da dođe u svoju kancelariju. Na stolu ga je čekao raskošan ručak na prelepom stolnjaku i porcelanskom posuđu: sveža zelena lucerka (koja se uobičajeno nazivala „hrana za stoku“, kao što je Rej kasnije pisao), potom osušena pšenica i rolovani ovas, a u elegantnom bokalu nalazio se sok od jabuke. Radnici su čekali da vide šta će da učini. Sa svojom karakterističnom gracioznošću Rej je izvukao stolicu i seo i potom sklonio lepu krpu koja je prekrivala posuđe. „Kako ste divni!“ uskliknuo je. „Ovo je tako dobro!“ Sve je pojeo. Nikada ga više radnici nisu zezali, ali je nastavio svoj samotnjački život među svojim vršnjacima pošto vegetarijanstvo u to vreme nije bilo shvaćeno ni prihvaćeno.
Rej se oženio Irenom Šort 1935. godine. Imali su dve kćerke, Sandru i Kerol. Međutim, brak nije bio srećan, pa su se razveli 1943. Kasnije se upoznao sa Vendelom Voker u koju se istog trenutka zaljubio, pa su se venčali 14. avgusta 1944. godine u hramu crkve Isusa Hrista svetaca poslednjeg dana u Solt Lejk Sitiju. Ona je oduvek podržavala njegove ideje o zdravlju i poslu. Izrodili su petoro dece.
David Kristofer
