Kada je Reju istekao vojni rok, major Šumat ga je pozvao da se zadrži u dispanzeru i da dopusti američkoj vojsci da plati za njegovo medicinsko obrazovanje. Međutim, Reju je bilo draže da se vrati kući supruzi u gradu Olimpija, u državi Vašington. Bio je već uveliko spreman da ima svoju lekarsku praksu kao lekar prirodne medicine, što je bio njegov dečački san. Vraćao se kući sa znanjem i iskustvom iz prve ruke u korišćenju bilja u vojsci i hteo je da proširi svoje veštine i pomogne drugima.
U dogovoru sa suprugom planirao je da ode u Kanadu da studira prirodnu medicinu kod doktora Novela na Koledžu „Dominion“. U toj ustanovi je stekao zvanje master-herbalista. Vratio se kući da pokrene svoju prvu privatnu praksu. Ali tih poslednjih godina rata i posleratnih posledica bilo mu je teško da radi kao herbalista. Pre svega, nije bilo dovoljno posla da bi izdržavao svoju malu porodicu. Bilo je malo posla u tim posleratnim godinama i većina nije mogla da plati takve lekarske tretmane. Za razliku od današnjeg vremena bilo je nemoguće naručiti bilje iz veleprodaje. Takvih veleprodajnih kuća bilo je prilično malo i mnoge su bile prinuđene da stave katanac u tim „mršavim“ godinama. Ali se Rej dosetio šta da učini i to je sproveo u delo, svojim tipičnim elanom. Obezbedio je sebi posao da čupa korov i travu u baštama svakog jutra za novac, a poneo bi kući lekovite sorte koje je nabrao u svoje velike torbe od jute. Ubrano bilje bi rasprostro na radne ploče njihove omanje kuhinje. Oprao bi svaku biljku ponaosob pažljivo spirajući sa nje zemlju. Pažljivo bi ih razvrstao po kategorijama i pripremio za svoje pacijente koji su dolazili popodne. Tako je poteškoću Rej okrenuo u blagoslov. Imao je sasvim dovoljno novca da prehrani porodicu, a ujedno i najsvežije moguće bilje za prirodno lečenje. Međutim, nikada nije krio neko znanje da bi napunio svoj novčanik. Naprotiv, poučavao je svoje pacijente koje bilje sami da beru u svojim baštama i kako da ga primene na sebi.
Ženska bokvica je bila jedan od najuspešnijih „korova“ koje je primenio. Znao je da su stari herbalisti, upotrebljvali tu biljku kao moćno sredstvo za čišćenje krvi, koje brzo ubija zarazu. Takođe je bio svestan da ta biljka leči trovanje krvi do kojeg dolazi u slučaju posekotina, stranog tela u mesu, ujeda i uboda. Dogodio se jedan zapanjujući slučaj kada je Rej uspeo da isceli čoveka koji se okliznuo na poslu i zabio sebi dleto duboko u dlan. Čovek nije mogao da preživi ako uzme bolovanje, niti je imao novca za skupe lekare, pa je umotao ruku u prljavu krpu i završio tako svoj radni dan. Štaviše, ostao je i koji sat prekovremeno na poslu. Kada je stigao do Reja, ruka tog čoveka je bila otekla i upaljena. Crvena sukrvica je tekla iz teško inficirane rane niz ruku. Bolna grudva veličine teniske lopte u pazuhu sprečavala je čoveka da drži ruku uz telo. Pomahnitao je od bola i straha. Na Rejovo pitanje zašto nije potražio lekarsku pomoć kada mu se stanje tako pogoršalo, dobio je odgovor da se čovek plašio da će da mu amputiraju ruku. Rej ga je poučio kako da izvadi bokvicu iz zemlje, kako da je opere i smrvi, stavi na ranu i zavije. Svaki put kada bi mu se oblog od mekinja osušio, trebalo je da doda svežu bokvicu. Takođe mu je prepisao da pije čaj najmanje tri puta dnevno. Čovek je hteo da ponovo dođe na pregled, ali mu je Rej rekao da će već sutradan da bude potpuno izlečen. Nakon tri dana povređeni čovek se vratio da kaže ono što mu se činilo pravim čudom. Prvog dana nestala je sukrvica već za nekoliko sati, a smanjio se i otok ispod pazuha. Već uveče se rana umnogome stabilizovala i za dva-tri dana je potpuno nestala. Mogao je sada potpuno da se koristi rukom u svom poslu i da tako zarađuje za život svoje porodice.
Dogodio se još jedan sličan slučaj sa devojkom koja je posekla stopalo o školjku, dok je na plaži lovila rakove. Tokom ostatka dana je nastavila da trči i da se igra, ali je sutradan doživela groznicu i otok i stopala i cele noge. Pojavila joj se crvena pruga koja je išla prema preponi. Rej joj je dao slična uputstva kao i čoveku koji se povredio dletom. Rana je brzo zaceljena i sutradan je devojčica doskakutala u Rejovu kancelariju da mu plati. On se bunio što je donela previše novca, ali dete reče: „Mama mi je rekla da vam ovoliko donesem, zato što se stopalo tako brzo oporavilo“.
Ispostavilo se da su Kristoferovi dobili mnogo više novca za tu intervenciju, zato što su devojčicini roditelji bili vlasnici prodavnice „Švedskog stola“ u gradu Spokejnu, pa su bili među malobrojnim ljudima koji su mogli da nabave maslac i sveže namirnice usled „tačkica za hranu“ u ratnim okolnostima. Do kraja rata oni su se starali da porodica Kristofer dobija male količine maslaca i svežeg voća i povrća u znak zahvalnosti.
Pošto bokvica i drugo bilje uspeva samo leti, Rej je počeo da „mućka“ koncentrate, tinkture i masti koje su mogle da traju i da se upotrebljavaju tokom cele godine. Jednom je majka jednog desetogodišnjeg dečaka pozvala Reja zato što je dete ubola osa. Od uboda mu je ruka potpuno otekla, a od bola se dete onesvestilo. Rej je spakovao teglicu masti od bokvice u svoju torbu i otišao u kuću odakle je pozvan. Kada je stigao dete je još uvek bilo u besvesnom stanju, a ruka mu je toliko otekla da je bila dva puta veća od normalne veličine. Rej je premazao ubodeno mesto mašću od bokvice. Ubod je bio veličine metalnog novčića. Stavio je gazu na premazani ubod i zavoj preko nje.
„Pa, zar je to sve što ste uradili?“ upita dečakova majka.
„To je sve što treba uraditi“, reče Rej, sa osmehom, objasnivši joj da će mast da izvuče otrov iz rane i onda će da popusti i otok i bol. Dečak je ubrzo došao svesti i seo na krevet. Za oko pola sata bol je uminuo, a već sutradan je izašao napolje da se igra sa drugom decom.
Iz života dr Džona Kristofera
