Narednog jutra napuni mešinu vodom i spremi nešto hrane te dade Agari, i reče joj da pođe i živi svojim životom, daleko od bezbednosti i zaštite njegovog šatora.
Agara i Ismail lutahu kroz surovi, sušni predeo ne znajući kamo da pođu. Uskoro pojedoše svu hranu a što je još gore u mešini im ne ostade ni kapi vode.
Agara je znala da ne mogu dugo preživeti bez vode na toj strašnoj vrućini. Ismail je već bio klonuo i osećao vrtoglavicu. Dalje nisu mogli.
Agara položi Ismaila u senku nekog žbuna, pa se udalji. Nije mogla podneti da sluša njegovo ječanje ni da vidi njegove suve, otečene usne. Znala je da će joj sin uskoro umreti.
Ali Bog beše čuo Ismailove jauke. On reče Agari: “ Ne boj se, Agaro. Priđi Ismailu i uteši ga, jer neće umreti. Ja ću se brinuti za njega i njegovu decu i učiniću od njih veliki narod.„
Tada Bog otvori oči Agari. Ona ugleda kraj sebe studenac čiste, hladne vode. Napuni mešinu i prinese životovornu vodu Ismailovim usnama.
Agara je znala da je Bog koji je vide i pomože joj kad je bežala od Sare i sada s njome, čuvajući nju i njenoga sina.
