Novi glavni upravitelj
Kad ču faraon kako Josif tumači njegov san, užasnu se. I pored sedam godina obilne žetve, sedam godina oskudice koje će ugledati doneće glad i pomor.
Ali Josif imaše još nešto da kaže: „ Smem li faraonu predložiti “, nastavi on, „ šta da učini? Neka potraži faraon čoveka mudra i neka mu poveri da se stara o zalihama hrane. Neka on nadgleda slupljanje žita u skladištima u godinama preobilja, da se nađe hrana za svakoga u gladnim godinama, kad usevi odmahnu. Tako narod neće gladovati. “
Faraonu se svide Josif i njegov mudri savet.
„ Ti ćeš biti taj čovek! “ izjavi on. „ Ti si pokazao kako si mudar tebi ću poveriti da se staraš o svemu što ima da se učini u celom Egiptu. Bićeš moj glavni upravitelj. “
Na faraonovu zapovest Josifu dadoše kola, sluge, bogatu odeću i nakit.
Josif je znao da treba da se uzda u Boga i da svoj posao obavlja valjano, i kao rob, čak i u tamnici. Isto se tako sada prihvatio nove, važne dužnosti. Proputova Egipat uzduž i popreko. U svakom gradu izdavaše zapovest da se izgrade velika skladišta u koja se skupljahu zalihe žita.
Sedam godina čudesno obilatih prinosa doneše ogromne količine žita. Josif uredi da se deo prinosa snese u žitnice po svoj zemlji. Pre isteka sedam godina žitnice behu toliko napunjene da i sam Josif prestade meriti koliko je žita bilo u njima. Onda dođoše oskudne, gladne godine, i nikakav usev ne uspevaše. Josif beše zaposleniji no ikad. Prodajući žito i gledajući da bude pravedno rasporedeljeno.
Uskoro narodi okolnih zemalja, isto tako pogođeni glađu doznaše da se u Egiptu može nabaviti žita. Ljudi dolazahu Josifu da ga mole za dozvolu da kupe žita i odvezu u svoje zemlje.
Hrana iz Egipta
Gladovahu i Jakov i sinovi njegovi u zemlji Hananskoj.
„ Čujem da u Egiptu ima žita na prodaju “, reče Jakov svojim sinovima. „ Idite onamo te nam kupite, da ne pomremo. “
Sva braća pođoše na put sem Venijamina. Jakov ne mogaše da se rastane od njega jer on beše jedini živi sin Rahelin, žene koju je silno voleo.
Čim Josifu dovedoše desetoricu stranaca, on prepoznaše svoju braću. Oni pak ni slutili nisu ko je on. Nisu verovali ni da je živ, a kamoli da je upravitelj nad svim Egiptom. A i obučen je bio kao Egipćanin.
„ Odakle ste došli? “ upita Josif strogo, na egipatskom jeziku a sluga protumači sve što on govoraše.
„ Iz zemlje Hananske “, odgovoriše oni. „ Došli smo da kupimo hrane. “
„ Ne verujem vam ni reči! “ na to će Josif. „ Vi ste uhode, došli ste da vidite šta se ovde zbiva. “
„ Mi smo pošteni ljudi “, usprotiviše se oni.
„ Onda mi ispričajte sve o sebi “, uporno zahtevaše Josif.
„ Bilo nas je dvanaestoro braće “, počeše oni, „ ali jednoga više nema među živima, a najmlađi je toliko drag svome ocu da ga nije pustio sa nama. “
Josif se oseti čudno kad ga pomenuše kao mrtva, ali ništa ne pokaza.
„ Dokažite da govorite istinu tako što ćete dovesti najmlađeg brata “, naredi on. „ A ja ću zadržati jednog od vas ovde kao taoca dok se ne vratite. “
Simenona odvedoše u tamnicu, a ostalima bi dopušteno da se vrate u Hanan sa vrećama punim žita.
Kad stigoše kući i odvezaše vreće, prepadoše se kad nađoše svoje kese sa novcem u žitu. Dobili su natrag sve što behu platili za žito.
„ Sada će nas optužiti da smo kradljivci a ne samo uhode “, zakukaše.
Ni pomišljali nisu da je to Josif naredio slugama da novce metnu uvreće. Hteo je da vidi kakva su ljudi postali njegova okrutna braća.
