• 0

Ništa ne mogaše da pomuti sreću Adamovu i Evinu u Edemskom vrtu. Tako se bar činilo. Ali neko je snovao kako da pokvari sve što je Bog stvorio. Bejaše to Satana, neprijatelj Božiji i mrzitelj svega što je dobro i lepo. Jednog dana zmija koja beše najlukavija od svih stvorenja u vrtu, došapnu Evi:

Je li istina da je Bog kazao kako ne smete jesti nijedan plod ovih divnih voćaka?

Nikako „, reče Eva, „ smemo da jedemo sve voće koje poželimo, osim onoga jednog. Bog nas je opomenuo da ne jedemo od tog voća, jer ako to učinimo umerćemo.

To nije istina „, reče zmija blagim glasom. “ Bog zna da ćete, ako jedete od toga voća, postati mudri i pametni kao što je on. Zato vam je zabranio da ga jedete.

Eva sada drugačijim očima pogleda sočne plodove što su u grozdovima visili sa zabranjene voćke. Bilo ih je milina gledati! Ona se zamisli kako bi dobro bilo postati onako mudra kako joj je zmija obećala, pa se odluči i brzo ubra jedan od tih primamljivih plodova, zagrize ga, i dade Adamu da i on okusi. Ali umesto da se osete pametnima i mudrima, oboje se osetiše jadno i posramljeno.

Izneverili su mudroga i dragog Boga koji beše njihov Stvoritelj i prijatelj. Kad nastade veče, nisu se žurili u susret Bogu. Bili su postiđeni što ga nisu poslušali. Spletoše lišće da njime pokriju svoja tela i ćutke se sakriše u grmlje.

Drugih večeri željno su iščekivali dragi poziv Boga, a sada su dobro znani Božiji glas očekivali u strahu. Najzad ga začuše.

Adame gde si? “ zvao je Bog. Oboje iziđoše u susret Bogu oborenih očiju, jer ih prođe želja da ga vide.

 

Add Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *