One su živele i umirale čedno, dostojanstveno, tiho…
Na njima je „stajala“ kuća celog im veka.
One su poštovale, trpele, gutale nepravde, bile zadovoljne i srećne s malo…
One su rađale bez kalkulacija, bez brige – šta će biti sutra?
One su odgajale ljude, a ti ljudi su postajali predsednici, profesori, radnici, trgovci, lekari…
Njihovim toplim srcima vraćale su se pune ruke.
Njihovim borama i maramama radovali su se unuci i pitali – kad ćemo kod bake? Kad ćemo kod majke ?
Kod njih provodili raspuste, pravili ljuljaške na starim jabukama, delili i pravili mangupluke, ali uvek dobijali ljubav.
Nesebične, koje su štedile na svemu, osim na pružanju ljubavi i topline.
One su znale šta i ko im je najbitniji u životu.Nisu nosale skupocene bunde, vozale skupa auta, letovale na skupim destinacijama, punile ormare skupim stvarčicama. Umrle, a nisu telefon dotakle rukom.
One su znale ono što su znale, radile ono što su htele i morale, ali su sve što su radile radile na najbolji način, bez prigovaranja, očekivanja zahvale, nadoknade, prepričavanja…
One su heroji bez ordenja.
