Jedne je noći u kuhinji izbio požar. Dok se vatra rasplamsavala, roditelji i deca istrčali su iz kuće.
Iznenada su u paničnom strahu otkrili da nema najmlađeg člana porodice, petogodišnjeg dečaka. On se, uplašen vatrom i zbunjen gustim dimom popeo na sprat.
Šta da rade? Otac i majka su se očajnički gledali, dve su sestre počele vikati. Vratiti se u kuću zahvaćenu vatrom bilo je nemoguće. Vatrogasci još nisu stigli.
Iznenada, gore u potkrovlju, otvori se prozor.
– Dečak proviri i stade vikati: „Tata! Tata!„
– Otac priđe i poviče: „Skoči!„
Dečak je pred sobom video samo vatru i crni gusti dim, a kad je čuo glas odgovorio je: „Tata, ja te ne vidim.„
– „Vidim ja tebe, slobodno skoči!“ vikao je otac.
Dečak je skočio i začas se, živ i zdrav, našao u snažnom očevu zagrljaju.
Priča ističe pouzdanje koje treba imati naša molitva. Dete na prozoru kuće koja gori – zar to nije slika čoveka pred Bogom? Kad se nađe u opasnosti, on može čuti kako mu se Bog obraća: „Uzdaj se u mene, baci se u moje ruke.“
Čovek je često u neverici da odgovori: „Oče, ja te ne vidim.“
Naš korak zemljom je zamračen, ali Bog nas vidi i to je najvažnije. Bog nas nikad ne ostavlja, ni na trenutak. On nas drži za ruku i onda kada mi toga nismo svesni.
