• 25
  • 0

Jedne je noći u kuhinji izbio požar. Dok se vatra rasplamsavala, roditelji i deca istrčali su iz kuće.

Iznenada su u paničnom strahu otkrili da nema najmlađeg člana porodice, petogodišnjeg dečaka. On se, uplašen vatrom i zbunjen gustim dimom popeo na sprat.

Šta da rade? Otac i majka su se očajnički gledali, dve su sestre počele vikati. Vratiti se u kuću zahvaćenu vatrom bilo je nemoguće. Vatrogasci još nisu stigli.

Iznenada, gore u potkrovlju, otvori se prozor.

– Dečak proviri i stade vikati: „Tata! Tata!

– Otac priđe i poviče: „Skoči!

Dečak je pred sobom video samo vatru i crni gusti dim, a kad je čuo glas odgovorio je: „Tata, ja te ne vidim.

„Vidim ja tebe, slobodno skoči!“ vikao je otac.

Dečak je skočio i začas se, živ i zdrav, našao u snažnom očevu zagrljaju.

Priča ističe pouzdanje koje treba imati naša molitva. Dete na prozoru kuće koja gori – zar to nije slika čoveka pred Bogom? Kad se nađe u opasnosti, on može čuti kako mu se Bog obraća: „Uzdaj se u mene, baci se u moje ruke.“

Čovek je često u neverici da odgovori: „Oče, ja te ne vidim.“

Naš korak zemljom je zamračen, ali Bog nas vidi i to je najvažnije. Bog nas nikad ne ostavlja, ni na trenutak. On nas drži za ruku i onda kada mi toga nismo svesni.

Dodaj komentar

Vaša e-mail adresa neće biti nigdje objavljena. Obavezna polja su označena sa *