Na isti način zapadna medicina predstavlja odvojenost uma i tela. Misli i osećanja se smatraju beznačajnim za fizičko zdravlje. Dva od prvih deset porođaja na kojima sam prisustvovala naučila su me kako moćna veza uma i tela može biti tokom porađanja. Prvih osam žena imale su porođaje onako kako su i opisani u medicinskim udžbenicima za babičenje.
Kontracije su počinjale i ženski cerviks (kružni otvor na donjem kraju materice – grlić materice) konstantno se širio. Ipak u ova dva slučaja nakon otvaranja za sedam centimetra (deset centimetra je potpuna mogućnost širenja), grlić materice je ostao zgrčen nekoliko sati bez obzira koliko je polako i duboko disala, bez obzira na to kako je prihvatala kontrakcije. Ni u jednom slučaju grlić nije biodrugačiji od grlića ostalih žena, ali jasno je da se svaki drugačije ponašao. Pritala sam se zašto ali moji udžbenici nisu nudili naznake mogućeg uzroka.
U prvom slučaju poseta bliske prijateljice porodilji napravila razliku u samom toku trudova. Pošto je pozvana u porođajnu salu pitala je: „Da li vam je porodilja već rekla za majku?“ Moje telo je podrhtavalo dok sam slušala ove reči. Tada sam saznala da je porodilja bila usvojena i poverila se svojoj prijateljici da je odrasla bojeći se da je njena biološka majka umrla na porođaju.
Bilo ju je izgleda isuviše sramota ili daleko od toga da bi rekla i priznala da se plašila umiranja ako se prepusti procesu porađanja. Jednom kada je ovako dubok strah bio spomenut naglas, njen grlić se opustio i ispoljio sposobnosti za koje se ranije nije mislilo da poseduje. To je bilo neposredno pre nego što se potpuno raširio. Zdrava beba je rođena u naredna dva sata naokn pominjanja tajnog straha i oslobođenja od njega. U isto vreme bila sam očarana spoznajom da verbalno rešenje za takvu situaciju može da ukloni bilo kakvu potrebu za lekovima, mehaničkim intervencijama ili operacijom.
U drugom slučaju porodiljin grlić se takođe širio sedam centimentara a zatim na tome ostajao više od jednog dana bez obzira na jake trudove. Kao i žena spomenuta gore ovo joj je bila prva beba i bila je srećna zbog svoje trudnoće. Bila sam sigurna da se ova žena ne boji umiranja na porođaju pa sam bila zbunjena na njenim nedostatkom napretka toliko dugo. Nakon mnogo sati neuspešnog napinjanja pitala sam je da li je nešto brine. Na moje iznenađenje odgovorila je pozitivno.
Njen um se sećao njenih bračnih obećanja koje su njen muž i ona napisali za tu ceremoniju nekoliko meseci pre. Želela je da u njih uključi obećanja na doživotnu posvećenost dok je on bio nerad da ide tako daleko. Ne znajući šta drugo da uradim odlučila sam da se konsultujem sa svojim mužem koji je bio prijatelj ove žene. Ponudio je da pruži bračnom paru priliku da ponove bračna obećanja koja bi uključila obećanje „dok nas smrt ne rastavi“. Kada sam ih pitala da li bi to uradili složili su se. Između kontracija ponovili su ova dodatna obećanja i u roku od dva sata njihov zdrav sin se rodio.
Saznala sam da prave reči izrečene mogu nekad opustiti karlične mišiće opuštanjem emocija koje efektivno blokiraju dalje napredovanje trudova.
Drugi porođaj kojem sam prisustvovala nekoliko godina kasnije je posebno vredan pamćenja zato što me je naučio koliko blisko koordinisani ženski um i telo mogu biti tokom porođanja. Putovala sam sa porodicom i prijateljima i ukratko desilo se da sam bila prva u gradu gde je moja prijateljica trebalo da se porodi. Njena prva beba se rodila kod kuće, da beba nije bila u opasnosti da se rodi nekoliko sedmica ranije. Saznala je da bolnica za visoko rizične trudnoće u njenom gradu prati istraživanja novih lečenja da bi sprečila prevremeni porođaj. Uključivanjem u ovo istraživanje babica je mogla prisustvovati porođaju, ali bi porođaj morao da se desi u bolnici, čak iako bi porođaj morao da se desi u bolnici čak iako bi porođaj bio na vreme kao što jeste.
Na moje iznenađenje bila sam pozvana u bolnicu kada je ovoj ženi počeo porođaj. Nisam bila sigurna šta se od mene očekivalo dok sam hodala širokim hodnicima ove potpuno nove bolnice sa njenim blistavim podovima i porođajnim krevetima najnovije tehnologije. Nakon što sam ušla u porodiljsku sobu videl sam veliku zelenu tablu na zidu na kojoj je bio spisak imena svih žena koje su tu, broj njihove sobe, i koliko su grlići bili otvoreni. Iznenada glasan alarm se oglasio i ljudi su počeli juriti u svim pravcima. Medicinska sestra je pritrčala tabli i napisala reč „Ispunjeno“ u širokoj koloni pored imena jedne žene pošto je dalje niz hol doktor sa nekoliko medicinskih sestara ušao u sobu žene koja se upravo porađala.
Kada sam stigla do bolničke sobe ove žene njena se babica predstavila i tiho me pozvala unutra. Informisala me je da je smatrala predstojeći porođaj šansom da pruži klijentu pta je ova najviše htela – da me pusti da prisustvujem njenom porođaju kao babica – i u isto vreme kkao bi ona sama mogla da bude svedok „kućnom porođaju“. Brzo je objasnila da joj njena obuka za babicu nije pružala mogućnost posmatranja porođaja ni na kojem mestu sem u bolnici dodajući da je bila prisutna kada je njena keruša oštenila mlade.
Dona je osetila takvo olakšanje što će se njen plan i plan njene medicinske sestre obistiniti pa se zahvalno osmehivala tokom celog porođaja. Nakon nekog vremena proverila sam joj unutrašnost da vidim koliko joj je grlić otvoren. Rekla je:“ Samo želim da se otvorim i pustim bebu napolje.“ Pošto je rekla ove reči njen grlić se otvorio za još dva santimetra pod mojim prstima. Ne mnogo kasnije Dona je stavila svoju bebu devojčicu u moje ruke. Dona je imala „kućni porođaj“ u bolnici a jedna bolnička babica je imala novo mišljenje o tome kakav porođaj može biti kada se odvija u prostoru gde smirenost i poverenje vladaju umesto nespokojstvo i strah.
Preuzeto iz knjige: „Vodič za prirodni porođaj- Ina Mej Gaskin“
