Hobotnica – ta čudesna životinja

Hobotnica [Octopus vulgaris] je glavonožac, dvoškržni, sa osam krakova. U nas je zovu još i hobota, krakatica, obodnica…

Glavonožac, dakle, što znači da nosi svoje noge [možda pre svoje ruke] na glavi. Gde se, zapravo, nalazi glava u toj bezlično] masi? Mogli bismo da nazovemo glavom taj deo tela na kome su oči a sadrži mnoštvo nervnih završetaka – ganglija, skoro čitav jedan mozak. Ruke ili pipci, zrakasto se pružaju iz oblaste glave i imaju svaki po dva reda sisaljki. E, to je jedna od razlika u odnosu na njenog bliskog rođaka muzgavca [ili mrkača, Ozoena moschata] koji je znatno manji, raste do pola kilograma težine i nije ni izdaleka tako privlačan.

Zahvaljujući tim sisaljkama, hobotnica može čvrsto da se pripije uz stenje i da se kreće u svim smerovima. Sposobna je da na taj način brzo puzi, mada to nije ništa u odnosu na brzinu koju postiže plivajući kroz vodu, kada primenjuje svoj reaktivni pogon. Naime, vodu koju zadržava u jednom repu izbacuje snažno pomoću stomačne cevi [sifon] i [po principu zakona akcije i reakcije] izaziva brzu kretnju unazad. Hobotnica tada dobija ubrzanje jer poprima hidrodinamičan oblik. Prilikom `prizemljenja`, trenutno širi svojih osam nogu [ruku] kako bi se uhvatila za dno, istovremeno menjajući boju u kolorit okoliša.

Zato i naseljava gotovo sva mora i okeane, ima je na nezamislivim dubinama, a nađe se u plićacima. Zaroni u nedokučivu tamu okeana ili izađe noću na obalu i `prošeta` stenjem u potrazi za neopreznim rakom ili ostacima hrane kupača. Beskrajno je šarmantna, pametna i ni malo zla. Ima je i u našem moru, još kako. Od bokokotorskog zaliva do Ulcinja. Nemilice je tamane, ali ona opstaje, kao da hoće reći: ne možete vi nas toliko pohvatati koliko smo mi u stanju da se reprodukujemo.

Ovo je jedna od njenih zadivljujućih osobina. Sto se menjanja boja tiče, kameleon je pravi amater. Prema raspoloženju, ili izgledu dna, hobotnica može iznenađujućom brzinom da promeni raspored pigmenata u svojim ćelijama, a samim tim i boju kože. Tu stvari stoje ovako. Zamislite sićušne kuglice, elastične i ispunjene raznim bojama – žutim, crvenim, mrkim…, već prema vrsti hromatofora (ćelija pigmenta). Od svake kuglice zrakasto se pružaju mikroskopska mišićna vlakna. Opuštena kuglica je samo jedna tamna tačka, gotovo nevidljiva. Kada se mišićna vlakna grče, ona dobija oblik diska. Pošto se mnoge susedne ćelije sa pigmentima slažu, na određenim delovima tela dobija se boja njihove pigmentacije.

Ali, nije sve baš tako jednostavno. Pre svega, zato što se tu često nalazi veliki izbor pigmentnih ćelija raznih boja: a ispod sloja hromatofora nalazi se sloj blistajućeg belila sastavljenog od dva tipa ćelija – eukofore [bele] i irodofore [bele sa sedefastim odsjajima]. Zapravo, to je kombinacija hromatofora raznih boja, smeštenih na blistavo beloj osnovi. Pošto čitavu ovu šarenu predstavu režira nervni sistem, shodno svom raspoloženju i potrebi, a zahvaljujući grčenju i opuštanju elasličnih mišićnih vlakana koja povezuju hromatofore, hobotnica gotovo trenutno menja boju.

Uprkos svemu, hobotnica je često zrtva dva opasne grabljivice: ugora i murine. Oni se jednostavno pomame ako je osete u blizini. Ali, bez obzira kolika je, hobotnica se ni tada ne predaje. Počinje borba na život i smrt. Napadač pokušava da joj otkida deo po deo tela, a ona napadaču da ugura krake u skrge i snažno ih razmakne. Ako joj to pođe za rukom, borba je u najmanju ruku nerešena. Ronioci su katkad svedoci hrabrih borbi za opstanak koje je hobotnica, uprkos gubicima, rešavala u svoju korist. Ona ce regenerisati svoje pipke, ali napadač se nikada neće povratiti u život.

obotnice se mnoŽe obično tokom proleća. U tom periodu idu u pliće vode kako bi lakše našle partnere. Posle dugog i nežnog udvaranja, prašenog promenama najraskošnijih koloritnih ljubavnih poruka, odvija se paranje. Skoro, pa – Platonska ljubav. Naime, mužjak, pomoću jednog od svojih osam pipaka smešta u rep ženke neku vrstu kapsule sa spermatozoidima koji će tamo ostati sve dok se jajašce ne oplodi. Posle ove diskretne igre partneri se zauvek rastaju. Posle mesec dana jaja prečnika dva milimetra, nagomilana u nizu, pričvršćena su na svodu neke pećine ili pukotine u steni.