Vidra – ta čudesna životinja!

Vidre imaju gipko i vrlo pokretno telo, osposobljeno za ronjenje. U vodi mogu dugo da izdrže, a za hvatanje plena se služe oštrim i snažnim zubima.

Mladunci nauče da plivaju vec sa 2 meseca dana, kada im krzno dovoljno poraste i postane vodootporno. Pre toga oni su jako nevešti u vodi zbog mekog krzna i prakticno je se boje. Kako bi im razbila strah, majka ih na silu gura i potapa.

Vidre se prvenstveno hrane ribom. U lovu nisu izbirljive, i po pravilu love plen koji se može najlakše uhvatiti u datom trenutku. Ipak, omiljena hrana su joj jegulje. Često sateraju plen u travom obrastao tesnac i napadaju ga odozgo svojim snažnim i oštrim zubima. Pored riba, hrane se i rakovima, vodenim insektima, žabama, pticama, a ponekad i mladim kunicima i zečevima. Vidre koje žive u blizini mora hrane se rakovima i raznim morskim ribama.

Jazbine kopaju između korenja drveća u blizini vode. Ponekad koriste i jazbine kunica i jazavaca ako nisu daleko od vode, a često imaju i po nekoliko svojih skloništa koje koriste u zavisnosti od toga gde se zateknu. Ponekad koriste i šuplja debla, a ponekad su to rupe do kojih je moguće doći samo iz vode.
Vidre nemaju određeni period parenja. U području jednog mužjaka živi nekoliko ženki, i mužjak ih “posećuje” kada su spremne za parenje. 

Nekada su vidre bile rasprostranjene širom Evrope, ali se danas retko sreću. Danas žive pretežno u Velikoj Britaniji, naročito u Šetlandu, zatim u Italiji, Norveškoj, severu Rusije, u Sibiru i na severu Afrike. Zagađenost voda, a u prošlosti pojačan lov na vidre pomoću lovačkih pasa i ulični saobracaj, sve su činioci koji su doprineli smanjenju broja vidri.

Vidre su nekad lovljene zbog krzna, koje se smatralo skupocenim, ali su ih ubijali i ribari da im ne bi činile “konkurenciju”. Vidra je danas zaštićena zakonom u većini država u kojim žive, a u Evropi su od 1979. godine uvedeni i zakoni koji zabranjuju upotrebu određenih pesticida koji ih ugrožavaju.