Zbog čega more svetluca?

Sigurno ste čuli najmanje dva pogrešna objašnjenja koja su važila kao sigurna sve dok nije otkriven pravi uzrok. Verovalo se tako da do svetlucanja dolazi usled gasova koji dolaze iz dubine, zatim zbog navodnog zračenja svetlosti koju more preko dana upije, zbog trenja čestica soli, elektriciteta izazvanog trenjem itd.

Pravih uzroka, naime, ima više tj. u moru postoji nekoliko vrsta organizama, jednoćelijskih i višećelijskih, koji imaju sposobnost bioluminescencije. Bioluminescencija je pojava emitovanje svetla od strane nekog živog organizma. Može se manifestovati kao jednolično sijanje bakterija npr. na mesu mrtve ribe, zatim kao svetlucajuća fosforescencija mikroskopskih organizama protozoa u toplim morima, ili kao trepćuće svetlo kod insekata svitaca (Lampyridae). Nije zabeleženo kao pojava kod biljaka, sisara, ptica, reptila i amfibija. Bioluminsescencija nastaje kao rezultat hemijske reakcije u kojoj u pretvaranju hemijske energije u svetlosnu energiju nema gotovo nikakvih gubitaka tj. proizvodi izuzetno malo toplotne energije. Iz tog razloga se ovakva svetlost naziva i hladnom svetlošću tj. luminescencijom.

Ako izuzmemo bakterije koje svetle kontinuirano istim intenzitetom, protozoe su glavni izvor morskog svetlucanja koje se može videti npr. kada noću veslamo i kada se voda zapenuša. U ovu grupu mikrooganizama spadaju Noctiluca miliaris, Ceratium tripos i Peridinium divergens. Osim Peridinium-a koji naraste i do 1mm nemoguće ih je videti golim okom mada se događa da velika skupina Noctiluca formira vidljivi sluzavi sloj na površini vode.

Kako protozoe svetle?

Do emitovanja svetlosti dolazi kada u telu mikroorganizma flavin pigment luciferin oksidiše u prisustvu enzima luciferaze kojeg takođe proizvodi sam organizam. Jednostavnije rečeno sićušni organizmi proizvode neku vrstu masnoće najverovatnije kako bi imali manju specifičnu težinu od vode te da bi plutali u višim slojevima mora jer su im potrebni svetlost i kiseonik. Ovako nastala svetlost je plavo-zelena i veoma je blizu svetlosnom spektru koji morska voda najbolje provodi do ostalih morskih organizama. Reč je o jednom od najsavršenijih promena energije u prirodi, prelazak iz hemijske u svetlosnu energiju je gotovo stoprocentan tj. nema praktično nikakvog gubitka na toplotu.

U Jadranskom moru su najčešći već pomenuti Noctiluca miliaris, Ceratium tripos i Peridinium divergens. Svi spadaju redu bičara [Flagellata]. Druga dva pripadaju grupi oklopljenih bičara Dinoflagellata dok je Noctiluca miliaris mehurasti bičar – Cystoflagellata. Naziv bičara potiče od načina na koji se kreću tj. od dlačica ili „bičeva“. Crveni oklopni bičari [Gymnodinium i Gonyaulax] su poznati i po izazivanju tzv. „crvenih plima“ kada ispuštaju crvenkaste otrovne supstance koje su smrtonosne za ribu i ostale morske organizme. Na sreću, ovih bičara u Jadranu nema.

Osim jednoćelijskih postoji i mnoštvo drugih vrsta organizama sa ovakvim svojstvima koji žive u moru. Tu su i foto aktivne bakterije čije je svetlucanje ujednačenog intenziteta i ne zavisi od prisustva kiseonika ili sunčeve svetlosti.

Mnoge vrste malih ljuskara, veličine 3-4mm kao što je Cypridina hilgendorfii iz roda Ostracoda takođe emituju hladnu svetlost kada su uznemireni. Neke vrste hobotnica izbacuju svetleći oblak kada su napadnute i time skreću pažnju napadača kako bi utekle. Određene vrste riba emituju svetlost u obliku šara po telu ili u određenim intervalima što omogućava pravljenje i održavanje formacije u jatu. Ribe koje žive na izuzetno velikim dubinama kao npr. grdoba koja pripada rodu Lophiiformes ima modifikovanu prvu kost leđnog peraja koja na kraju „pecaljke“ ima svetleći mamac i njime privlači potencijalni plen.

Neke od ovih čudesnih stvorenja prvi put su snimljene izbliza u toku snimanja dosada najvećeg poduhvata u otkrivanju morskih dubina, u naučnoj seriji BBC-a „Plava planeta“ koja se prikazuje na jednoj našoj televiziji. Toplo je preporučujem kao retko dobru.