Stanovnici su mu došli u susret i doneli mu pune posude zlatnih jabuka i raznog voća.
„ Jedite samo vi to voće , ja nisam vama došao gledati vaša bogatstva, već da učim od vaših običaja „ govorio je kralj gostoljubivom svetu . Tada ga povedu na trg gdje je njihov kralj donosio presude.
Upravo je napred stupio jedan građanin i govorio kralju:
“ Ja sam, o kralju, od ovoga čoveka kupio vreću pleve i u njoj našao veliko blago. Pleva je moja, ali ne i nađeno zlato, a ovaj čovek koji mi je prodao vreću pleve, neće sebi uzeti zlato. Reci mu, o kralju, da je uzme – jer to je njegovo! „
Njegov protivnik odgovori: “ Ti se bojiš da uradiš nepravdu, a ja ne treba da se bojim tako nešto uzeti od tebe? Ja sam tebi s vrećom prodao sve što je u njoj, zato zadrži svoje! Reci mu, kralju, da je tako! „
Kralj upita prvoga ima li on sina.
On mu odgovori: “ Da! „
Tada upita drugoga ima li on kćer, i taj mu potvrdi da ima.
“ Pa dobro „, reče kralj, “ obojica ste pošteni muževi: oženite svoju decu zajedno i podajte njima nađeno blago kao venčani poklon. To je moja presuda! „
Aleksandar se začudio kad je čuo kraljevu presudu.
„ Jesam li nepravedno presudio „, pitao je kralj, “ da se ti tako čudiš? „
„ Nipošto „, odvrati Aleksandar, „ ali u našoj bi se zemlji drugačije presudilo.“
„ A kako? „, Pitao je afrički kralj.
“ Obojica zavađenih „, uzvrati Aleksandar,“ izgubila bi glave, a blago bi pripalo kralju.„
Tada afrički kralj sklopi ruke i upita:
“ Sija li kod vas sunce? Daje li vam nebo još uvek kišu? „
Aleksandar odgovori: “ Da ! „
Afrički će kralj na to: „To je tako zbog nedužnih životinja koje žive u vašoj zemlji: jer nad takvim ljudima ne treba da sija sunce niti da im nebo kišu šalje! „
