Jedan je voleo plameno-crne, kao ugljen oči, sa vatrenim pogledom. Drugi je voleo sivo-plave oči, beskrajno duboke, kao nebo. Trećem su ipak najdraže bile one sa smeđim očima, tople i nasmejane.
A za kosu, jedan je govorio da su lepše žene sa kraćom kosom, a drugi je tvrdio – sa dužom, koja pada sve do peta. Jedni su se oduševljavali onima sa visokim i veličanstvenim držanjem, a drugi radije manjim, nežnijim i elegantnijim figurama.
I svaki od njih je mislio da je njegovo mišljenje i opis najtačniji i nije prestajao uveravati one druge u ispravnost svog suda. Videvši da tako nikada neće stići do zajedničke suglasnosti, napokon rešiše da odu do jednog mudrog čoveka da čuju njegovo mišljenje:
„Počeli smo raspravljati“, rekoše mu, „i nismo se uspeli nikako razumeti. Kaži nam ti, mudri čoveče, koja žena je najlepša žena na svetu? „
Dugo je starac gledao u bele vrhove dalekih planina, povremeno se neprimetno osmehujući i na kraju odgovori sa ove tri reči:
„ONA KOJU VOLIŠ.“
