• 36
  • 0

Jednog dana prestade lupa čekića i sekira – Nojeva lađa beše dovršena.

Ali još je mnogo posla imalo da se obavi. Trebalo je sakupiti i spremiti dovoljno hrane za sve putnike – ljude i životinje. I životinje je trebalo skupiti. Zajedno sa Nojem u velikom poslu bila je sva njegova porodica.

Konačno sve pripreme behu gotove. 

Vreme je da se ulazi u lađu „, reče Bog. “ Uđi Noje sa svojom porodicom i sa životinjama i pticama. Kroz sedam dana počeće kiša.

Za tih sedam dana Noje ukrca na lađu sve žive duše i sav teret. Krajem sedmice poče kiša, kao što Bog reče. Kad je Noje i njegova porodica i sve životinje bili bezbedno smešteni na lađi, Bog zatvori vrata za njima.

Kiša padaše noću i danju bez prestanka. Ubrzo bujice pljuska narastoše u potoke i reke. Voda zapljusnu dno goleme lađe. Kad voda naraste, drvena lađa zaškripa zatrese se i pomače.

Onda voda malo – pomalo uzdiže lađu. Zaploviše!

Ogromni Nojev kovčeg lagano se pokrenu, šiban kišom i bujicama. Ali Noje beše dobro uradio svoj posao. Lađa je bila bezbedna i nepromočiva. 

Kako je voda rasla, počeše da nestaju poznata obeležja predela. Uskoro voda prekri i vrhove najviših brda. Unaokolo se nije moglo videti ništa sem vode. Ljudi i životinje nestadoše u potopu.

Šest nedelja ne prestaješe kiša. Ali Bog ne zaboravi Noja i njegovu porodicu. Kao što je i obećao kiša najzad prestade.

Dodaj komentar

Vaša e-mail adresa neće biti nigdje objavljena. Obavezna polja su označena sa *