Ipak, mada se neki roditelji ostvaruju kroz postignuća svoje dece, za većinu roditelja uspeh nije na prvom mestu. Mnogo nam je više stalo da nam deca postanu ljubazna, saosećajna i predusretljiva. Ankete su pokazale da u SAD, roditelji evropskog, azijskog, hispano i afričkog etničkog miljea veću važnost pridaju dobroti nego uspehu. Isti obrazac postoji širom sveta: Kada su ljudi u 50 zemalja upitani za svoje životne principe, najveću vrednost nisu pridavali uspehu, već dobroti.
Uprkos značaju koji dobrota ima u našim životima, učiti decu da mare za druge nije jednostavan zadatak. U istraživanju koje je obuhvatilo 600 porodica u Izraelu, pokazalo se da su roditelji, koji visoko vrednuju dobrotu, često bez uspeha vaspitavali decu u duhu svojih vrednosti.
Da li su neka deca jednostavno dobre naravi – ili nisu? Tokom poslednje decenije, proučavao sam iznenađujuće veliki uspeh koji postižu ljudi, koji imaju običaj da pomažu drugima bez zadnjih namera. Kao otac dve ćerke i sina, postao sam veoma zainteresovan da saznam kako se postaje velikodušan.
Studije blizanaca pokazuju da je negde između čevrtine i polovine našeg potencijala za dobrotu urođeno. To znači da dosta toga zavisi i od vaspitanja. Međutim, izgleda da greše čak i najdobronamerniji roditelji, oni koji hvale dobro ponašanje a reaguju na loše, i koji sa decom razgovaraju o svojim vrednostima.
Do druge godine, deca postaju kadra da iskuse osećanje moralnosti i da razlikuju dobro od lošeg. Kako bi se podstaklo dobro ponašanje, istraživanja pokazuju, pohvale su delotvornije od nagrada.
Dok pohvala šalje poruku da je velikodušnost dobra sama po sebi, nagrađivanje može dovesti do toga da se dete ponaša dobro samo radi nagrade.
Ali, na koji način treba da pohvalimo dete kada pokaže prve znake dobrote?
Mnogi roditelji veruju da je važno pohvaliti ponašanje, a ne dete, jer će u tom slučaju usvojiti ispravno ponašanje. Čak znam jedan par koji je toliko vodio računa o ovome da je govorio “To je baš bilo velikodušno” umesto “Baš si velikodušna osoba.”
Ali, da li je ovo dobar pristup? U dobro smišljenom eksperimentu, naučnici Džon I. Grjuzek i Erika Redler probali su da istraže šta se dešava kada hvalimo velikodušno ponašanje umesto velikodušnog karaktera. Pošto su sedmogodišnjaci i osmogidišnjaci osvojili klikere i poklonili ih siromašnoj deci, rečeno im je “U, baš si razdelio te klikere.”
Istraživači su polovinu dece hvalili tako što su im rekli “Baš lepo što si dao neke od svojih klikera toj siromašnoj deci. Da, to je baš bilo velikodušno.” Ostaloj deci je pohvaljen karakter: “Izgleda da si ti osoba koja voli da pomaže drugima kad god može. Da, ti si baš dobra i velikodušna osoba.”
Nakon nekoliko nedelja, kada su se našla u prilici da daju i dele, deca kojoj je pohvaljen karakter bila su velikodušnija od dece kojoj je hvaljeno ponašanje. Kada je hvaljen njihov karakter, deca su dobrotu doživela kao deo svog identiteta. Osvrćući se na svoje ponašanje, deca su učila o tome ko su i kakva su: Ja sam velikodušna osoba. Ovo je u skladu i sa novim istraživanjem koje je sproveo psiholog Kristofer Dž. Brajen i koje pokazuje da, kada je moralno ponašanje u pitanju, imenice deluju bolje nego glagoli. Kada treba decu uzrasta od 3 do 6 godina ubediti da vam pomognu, imaćete 22-29% više uspeha ako ih podstaknete da “budu pomagači” nego ako ih pitate “da vam pomognu”. Kada su decu umesto “molim vas nemojte da varate” zamolili da “ne budu varalice”, varanje je smanjeno za pola. Kada naši postupci postanu odraz našeg karaktera, sloniji smo moralnosti i velikodušnosti. Vremenom, to postaje sastavni deo nas.
Pohvala postaje posebno uticajna u kritičnim periodima u kojima deca razvijaju snažan osećaj identiteta. Kada su Grjuzek i Redler hvalili karakter petogodišnjaka, dobri rezultati nisu imali trajan uticaj – izgleda da su bili suviše mali da bi usvojili moralnost kao deo svoje ličnosti. U slučaju desetogodišnjaka, razlika između hvaljenja karaktera i hvaljenja postupaka je iščezla – obe taktike su bile uspešne. Vezivanje velikodušnosti za karakter najuspešnije se ostvaruje oko osme godine, kada deca počinju da kristališu osećaj identiteta.
Hvaljenje dobrog ponašanja samo je pola posla. I naše reakcije na loše ponašanje imaju posledice. Kada deca učine nešto loše, obično osećaju dve stvari – stid ili krivicu. Usprkos uobičajenom verovanju da su ove dve emocije međusobno zamenjive, istraživanje prihologa Džun Prajs Tengni otkrilo je da imaju veoma drugačije uzrok i posledice.
Kada se stidimo, mi mislimo da smo loša osoba, dok je krivica osećanje da ste uradili lošu stvar. Stid predstavlja negativan sud o sopstvenoj suštini, što je vrlo loše – on čini da se deca osećaju malom i bezvrednom. Deca koja se stide ili postaju agresivna, ili pokušavaju da pobegnu od problema. Suprotno tome, osećaj krivice podrazumeva negativan sud o samom postupku, i možemo ga se osloboditi dobrim ponašanjem. Kada se deca osećaju krivom, osećaju kajanje i žaljenje, saosećaju sa osobom kojoj su naudila i pokušavaju da isprave stvar.
U jednoj studiji koju je sprovela psiholog Karen Kaplovic Beret, roditelji su kod kuće ocenjivali sklonost svoje dece da ispoljavaju osećaj stida i krivice. Deca bi dobila krpenu lutku, pripremljenu tako da joj noga otpadne tokom igre. Deca sklona osećaju krivice pokušavala su da poprave lutku i obraćala se odrasloj osobi koja vodi eksperiment da bi objasnila šta se dogodilo. Deca sklona stidu izbegavala su da priznaju šta se desilo i nisu pokušavala da poprave stvar.
Ukoliko želimo da naša deca brinu o drugima, moramo ih naučiti da, kada nisu dobra, osećaju krivicu umesto stida. Proučavajući studije osećanja i razvoja moralnosti, psiholog Nensi Ajzenberg uočila je da se stid pojavljuje kada roditelji reaguju besom, uskraćuju ljubav ili pokušavaju da svoju moć demonstriraju pretnjom kaznama, zbog čega deca mogu početi da veruju da su loši ljudi. U strahu da se to ne desi, neki roditelji, s druge strane, odustaju od disciplinovanja dece, što može ugroziti razvoj moralnih standarda kod deteta.
Najdelotvornija reakcija roditelja na loše ponašanje jeste razočarenje. Kako pokazuju istraživanja profesorke Ajzenberg i Dejvida R. Šefera, roditelji koji podižu dobru decu čine to tako što pokazuju razočarenje i objašnjavaju zašto je neko ponašanje loše, kako je uticalo na druge i kako se stvari mogu popraviti. To deci omogućava da razviju standarde kojima će ocenjivati svoje postupke, da razviju empatiju i odgovornost prema drugima kao i osećaj moralnog identitieta, što sve zajedno čini dobru osobu. Kada izražavate razočarenje vi pokazujete da ne odobravate loše ponašanje, pokazujete da imate visoka očekivanja i da postoji mogućnost da se stvari poboljšaju: “Iako si uradio nešto loše, ti si dobra osoba i znam da možeš i bolje od ovoga.”
Ma koliko delotvorno bilo kritikovanje lošeg ponašanja i hvaljenje dobrog karaktera, podizanje moralnog deteta podrazvumeva više od pukog čekanja na prilike da reagujemo na postupke svoje dece. Kao roditelji, želimo da “proaktivno“ prenosimo naše vrednosti deci. Ipak, mnogi od nas to čine na pogrešan način.
Ljudi često veruju da karakter vodi delanju, ali, kada je reč o stvaranju moralne dece, ne smemo zaboraviti ni da dela oblikuju karakter. Na to nas svojim pitanjima opominje i psiholog Karl Vejk: “Kako mogu znati ko sam dok ne vidim šta radim? Kako mogu znati šta su moje vrednosti dok ne vidim sopstvena dela?”
