Ono što je zaista čudno u svemu ovome a što nisam očekivala a to je da je moja baka koja nije bila nikakav stručnjak niti je poznavala medicinu više znala o pravilnom uzgoju i dojenju bebe nego većina današnjih savremenih majki a i svi stručnjaci uključujući babice, pedijatre i pedagode zajedno.
Rođena sam i odrasla u Keniji i Obali Slonovače. Od svoje 15-e godine živela sam u Ujedinjenom Kraljevstvu. Međutim, uvek sam znala da svoju decu (kad god da ih dobijem) želim odgajati kod kuće u Keniji. I da, mislila sam da ću ih imati. Ja sam savremena afrikanka sa dve fakultetske diplome i četvrta generacija žene radnica, ali kad su deca u pitanju, tipična sam afrikanka. Pretpostavka ostaje da bez njih niste potpuni; deca su blagoslov koji bi bilo ludo izbegavati. Zapravo, to pitanje se uopšte i ne postavlja. Trudnoća mi je počela u UK. Želja da se porodim kod kuće je bila toliko jaka da sam prodala svoju radnju,započela novi posao i odselila se kući na selo pet meseci nakon što sam saznala da sam trudna.
Uradila sam ono što većina trudnica u UK radi – pohlepno sam čitala: Naše bebe, Mi sami, Bezuslovno roditeljstvo, bilo šta što je izdao Sears – lista se nastavlja. (Moja baka je kasnije komentarisala kako bebe ne čitaju knjige i da je sve što sam trebala da uradim je da „čitam“ svoju bebu.) U svemu što sam pročitala je pisalo da afričke bebe plaču manje od evropskih. Zanimalo me zašto. Kad sam otišla kući, posmatrala sam. Tražila sam majke i decu i bilo ih je svuda, mada su veoma mlade afričke bebe, mlađe od šest nedelja, većinom bile kod kuće. Prva stvar koju sam primetila je ta da je uprkos tome što su svuda bile prisutne, bilo je veoma teško zapravo „videti“ kenijsku bebu. Obično su neverovatno dobro umotane pre nego što ih ponesu i zavežu za majku (ponekad i oca). Čak i starije bebe pričvršćene na leđa su opet zaštićene od okoline velikim ćebetom. Bili biste srećni da spazite ud, a kamoli oko ili nos. Umotavanje zapravo podseća na boravak u utrobi.
Bebe su bukvalno učaurene da bi se sakrile od stresa spoljašnjeg sveta u koji ulaze. Sa druge strane sam posmatrala kulturu. U UK-u se podrazumevalo da bebe plaču. U Keniji je bilo obrnuto. Podrazumevalo se da bebe ne plaču. Ako plaču – nešto je zaista loše i mora se nešto preduzeti da im se odmah pomogne. Moja zaova, Engleskinja, je to dobro rekla. „Ljudi ovde zaista ne vole da bebe plaču, zar ne?“, rekla je. Sve je imalo mnogo više smisla kad sam se porodila i moja baka je došla iz sela da nas poseti. Zadesilo se da je moja beba mnogo plakala. Iscrpljena i umorna, zaboravila sam sve što sam ikad pročitala i nekad bih joj se i sama pridružila u plaču. Ipak, za moju baku je rešenje bilo jednostavno: „Doji je!“. To je bio njen odgovor na svako bebino javljanje. Ponekad je to bila mokra pelena, ili to što sam je spustila, ili je trebala da podrigne, ali većnom je samo htela da bude uz dojku – nije bilo bitno da li se hranila ili je jednostavno uživala u trenutku. Već sam je nosila većinu vremena i spavala s njom, pa je ovo bio logičan nastavak onog što smo radile. Iznenada sam shvatila ne tako tešku tajnu radosne tišine afričkih beba. Bile je to simbioza zadovoljavanja jednostavnih potreba koja je zahtevala potpuno odsustvo ideja o tome šta bi se trebalo dešavati i prihvatanje onoga što se zapravo dešava u tom trenutku. Činjenica je da je moja beba mnogo jela – mnogo više nego što sam ikad o tome čitala i bar pet puta onoliko koliko sam videla u nekim tačnijim kalendarima prehrane.
Sa oko četiri meseca, kada dosta urbanih majki počnu da uvode čvrstu hranu, kako prethodne smernice preporučuju moja beba se vratila „novorođenče stilu“ dojenja na svaki sat, što je bio totalni šok. Tokom sledeča četri meseca vreme između dojenja je počelo polako da se povećava. Čak sam počela da radim sa pacijentima bez da moje grudi cure ili dadilje koja me prekida u poslu kako bi me obavestila da je mojoj bebi potreban podoj. Većina majki u mojoj „mama i beba“ grupi su uredno počele da uvode bebi pirinač (da se produži hranjenje) i svi profesionalci koji su uključeni u život naše dece – pedijatri, čak i babice, rekli su da je to u redu.
Majkama treba odmor takođe, uradili smo neverovatno da se do četiri meseca isključivo doje, a oni su nas uverili da će naše bebe biti u redu. Ipak, nisam im skroz verovala, pa čak i kad sam pokušala, nevoljno, da umešam malo Pavpav-a (tradicionalna hrana za odvikavanje u Keniji) sa mojim mlekom i ponuditi ga mojoj bebi, ona to nije želela da proba. Zato sam pozvala moju baku da je pitam za savet. Nasmejala se i pitala me da li sam ponovo čitala knjige. Ona mi je pažljivo objasnila kako je dojenje sve samo ne linearno, „ona će ti reći kada je spremna za hranu – i njeno telo takođe.“
„Šta da radim do tada?“ bila sam nestrpljiva da saznam.
„Radi isto što i do sad, redovno nyonyo (dojenje).“ Dakle, moj život se usporio do tačke zastoja ponovo. Dok su se mnoge druge majke divile kako njihova deca sada više spavaju od kad su uveli bebi pirinač i čak probaju i druge namirnice, ja sam se budila na svakih sat ili dva sa mojom bebom i govorila pacijentima da moj povratak na posao neče biti kada sam planirala. Uskoro sam shvatila da sam nenamerno postala neformalni servis podrške za druge urbane mame. Moj broj telefona je često zvonio i mnogo puta dok sam dojila svoju bebu čula bih sebe kako ponavljam reči: “ Da, samo nastavi da ga/je dojiš. Da, čak i ako ste je upravo nahranili. Da i dalje treba da jedeš zdravu hranu i piješ dosta tečnosti. Ne, sada nije vreme da razmišljaš o povratku na posao ako to sebi možeš priuštiti.“ i na kraju, ohrabrivala sam majke, „Biće sve lakše.“ U ovo poslednje sam i sama morala daverujem jer meni još nije bilo lakše.
Oko nedelju dana pre nego što je moja beba napunila pet meseci, otputovale smo u Veliku Britaniju na venčanje i na upoznavanje sa familijom i prijateljima. Pošto sam imala jako malo drugih obaveza, lako sampoštovala njen raspored dojenja. Uprkos uznemirenim pogledima mnogih prolaznika ja sam dojila svoju bebu na mnogim javnim mestima. Na venčanju, ljudi sa kojima smo sedeli za stolom komentarisali su, „Ona je tako nezahtevna beba – ipak sisa mnogo.“ Ćutala sam. Još jedna gospođa je prokomentarisala, „Ipak pročitala sam negde da afričke bebe ne plaču mnogo.“ Nisam mogla da se ne nasmejem.
Nežne mudrosti moje bake:
1. Ponudite dojku svakog momenta kada je vaša beba uznemirena – čak iako ste je upravo nahranili.
2. Spavajte u isto vreme. Mnogo puta možete da nahranite bebu pre ćeš se vise odmoriti.
3. Uvek poneti flašicu tople vode u krevet sa vama noću kako bi uneli dovoljno tečnosti i kako bi bilo dovoljno mleka. dovoljno tečnosti i kako bi bilo dovoljno mleka.
4. Neka vam dojenje bude prioritet i recite ljudima oko vas da urade onoliko koliko mogu za vas. Postoji vrlo malo stvari koje ne mogu da sačekaju.
