Vens Ferel: Vakcine, novi genocid?

Obavezne vakcine

(Male boginje)

„Moje ime je Vendi Šol (Wendy Scholl). Živim na Floridi sa svojim mužem, Gerijem, i tri ćerke, Stejsi, Holi, i Džeki. Dozvolite mi da naglasim da su sve tri naše ćerke rođene kao zdrave, normalne bebe. Ovde sam da bih ispričala o Stejsijinoj reakciji na vakcinu protiv malih boginja… pri čemu se po zvaničnoj medicini sve što se u roku od 7 do 10 dana nakon dobijanja vakcine javlja u vezi sa neurološkim poremećajima ili napadima ili oštećenjem mozga uklapa u reakcije na vakcinu.

Bili smo užasnuti činjenicom da ju je ova vakcina, koja joj je data kako bi joj se obezbedilo bezbednije detinjstvo, skoro ubila. Nisam znala da je uopšte postojala mogućnost ovakvog tipa reakcije. Sada je to naša realnost“. – (Wendy Scholl, testimony given to Hearings Be- fore the Subcommittee on Health and the Environment; 98th Con- gress, 2nd Session, December 19, 1984; u Vaccine Injury Compensa- tion, p. 110.)

Većina slučajeva malih boginja (ređe zvanih rubeola) nije ozbiljna, kada je veliki deo populacije izložen klicama. Simptomi se generalno povlače u roku od dve sedmice. Međutim, jedan slučaj u 100.000 vodi do subakutnog skleroznog panencefalititsa (SSPE), koji proizvodi otvrdnjavanje mozga i obično je smrtonosan.

Do 1955. godine, bilo je 0,03 smrtnih slučajeva na 100.000. Zatim je 1963, istraživački tim pod vođstvom Endersa (J. F. Enders), razvio vakcinu protiv malih boginja. Masovno vakcinisanje je otpočelo.

Po izveštaju Nacionalne zdravstvene federacije iz 1969. godine, istraživanje koje je izvršila Svetska zdravstvena organizacija (WHO) utvrdilo je da su ljudi koji su vakcinisani protiv malih boginja bili izloženi 14 puta većoj verovatnoći od dobijanja bolesti od onih koji nisu bili vakcinisani. Istraživanje iz 1985. sprovedeno pod okriljem američke vlade napomenulo je da se 80% „nesprečivih“ slučajeva malih boginja javilo kod ljudi koji su bili vakcinisani (20th Immunizatio Con- ference Proceedings, May 6-9, 1985, p. 21).

„Prenošenje malih boginja jasno je dokumentovano među vakcinisanim osobama. Pri nekim velikim epidemijama, 95% slučajeva bilo je vakcinisano“. – (Federal Drug Administration Workshop to Review Warnings, September 18, 1992, p. 27 reported by Dr. Atkinson of the Centers for Disease Control CDC)..

„Svetska zdravstvena organizacija sprovela je istraživanje i ustanovila da dok je kod nevakcinisane grupe dece podložne malim boginjama normalna stopa dobijanja bolesti iznosila 2,4%, u kontrolnoj grupi koja je vakinisana, stopa dobijanja bolesti porasla je na 33,5%“. –( Paavo Airola, Ph.D., Every Woman’s Book, 1979, p. 279.)

Istraživanje pedijatara u Njujorku otkriva da je samo 3,2% njih prijavljivalo slučajeve malih boginja zdravstvenom odseku.

Istraživanje medicinskih knjiga otkriva da vakcina protiv malih boginja može da prouzrokuje probleme sa učenjem, retardaciju, ataksiju, aseptični meningitis, poremećaje sa napadima, paralizu i smrt.

U sekundarne komplikacije povezane sa vakcinom spadaju encefalitis, subakutni sklerozni panencefalitis, multipla skleroza, toksična epidermalna nekroliza, anafilaktički šok, Rejev sindrom, Gilen-Bare sindrom, poremećaji sa zgrušavanjem krvi, juvenilni dijabetes, i možda Hočkinova bolest i rak (R.S. Mendelsohn, How to Raise a Healthy Child, p. 215).

„Iako je jedan od razloga za davanje vakcine protiv malih boginja sprečavanje poznatih komplikacija encefalitisa i upale pluća, sama vakcina može da prouzrokuje encefalitis. Štaviše, polovina svih prijavljenih slučajeva malih boginja u nekoliko poslednjih godina bila je među vakcinisanim osobama“. – (The Dangers of Immunization, 1987, p. 53.)

„Male boginje su u prošlosti predstavljale jedno od češćih dečjih bolesti. Iako mogu da izazovu ozbiljne komplikacije, predstavljaju relativno bezopasno oboljenje u najvećem broju slučajeva… današnje promocione kampanje za vakcine retko spominju da je poznato da je sama vakcina povezana sa ozbiljnim komplikacijama uključujući encefalitis sa ozbiljnim, trajnim oštećenjem mozga i mentalnom retardacijom“. – (Dr. Alan Hinman, Centers for Disease Control, navedeno u The Dangers of Immunization, 1987, p. 56.)

Zbog nekog razloga, od kada je 1963. otpočela vakcinacija protiv malih boginja, adolescenti i mlade odrasle osobe češće dobijaju male boginje. Pa ipak, oni su izloženi većem riziku od upale pluća i abnormalnosti jetre u odnosu na decu (Infectious Diseases, January 1982, p. 21).

Najmlađa deca koja primaju vakcinu naročito su izložena riziku. Na primer, petnaestomesečna deca izložena su najvećem riziku (CDC: Measles, Mumps, and Rubella, 1991, p. 1). Po proceni iz 1993, deca mlađa od godinu dana sačinjavala su više od 25% svih slučajeva malih boginja; međutim, pre nego što je 1963. otkrivena vakcinacija, tako mala deca su izuzetno retko dobijala male boginje. Kada su upitani za objašnjenje ove neobične situacije, zvaničnici CDC-a su rekli da se to dešava zato što su same majke vakcinisane kao deca. Evo činjenica koju stručnjaci znaju: Kada se kao dete vakciniše, i ne dobije male boginje, ne razvija prirodni imunitet protiv bolesti. Zbog toga se imunitet ne može preneti na njeno dete (D. Q. Haney, „Wave of infant Measles Stems from ’60s Vaccinations“, Albuquerque Journal, November 23, 1992, p. B3).

Po časopisu (New England Journal of Medicine) 4. oktobar, 1990, vitamin A pomaže u zaštiti tela deteta od ozbiljnih komplikacija, koje se mogu javiti pri malim boginjama.

Sa pojavom vakcine protiv malih boginja javili su se čudni, novi oblici „malih boginja“. Slični rezultati su usledili i nakon uvođenja dru- gih vakcina. To su bolesti sa novim zapanjujućim nizom komplikacija.

„Sindrom ‘atipičnih malih boginja’ – upala pluća, petehije kožne mrlje, edemi, i jak bolje ne samo teško prepoznati (kao ‘male boginje’) već je često u potpunosti zanemaren. Takođe, simptomi atipičnih zauški – anoreksija, povraćanje, eritemozni crveni osip, bez bilo kakve parotidne su blizini uha uključenosti – zahtevaju obimno serološko testiranje kako bi se isključile druge slične bolesti“. – (W. James, Immunization: The Reality Behind the Myth, 1988, p. 34.)

Članak iz časopisa JAMA (Journal of American Medical Association) iz 1973. godine govori o 84 američka slučaja neuroloških poremećaja, koji su se javili u roku od 30 dana nakon primanja žive vakcine protiv malih boginja. Sedamdeset i jedan slučaj od 84 jasno je bio povezan sa vakcinom: 11 zbog temperature izazvane vakcinacijom, jedan slučaj je zadovoljio dijagnostičke kriterijume za subakutni sklerozni panencefalitis, a 59 je pokazalo kliničke odlike encefalitisa ili encefalopatije. Kod četrdeset i pet (76%) slučajeva poremećaji su počeli između 6 i 15 dana nakon vakcinacije(„Neurological disorders Follo- wing Live Measles-Virus Vaccination“ JAMA, March 1973).

Tetanus

Evo nekoliko zanimljivih statistika za poređenje: Tokom Drugog svetskog rata bilo je 12 zabeleženih slučajeva tetanusa. Četiri su se javila među vojnim osobljem koje je primilo vakcinu protiv ove bolesti. U celoj zemlji (SAD) je od 1976. godine bilo manje od 100 slučajeva tetanusa. Većina tih slučajeva javila se među osobama starijim od 50 godina. Tokom tog perioda, nije došlo ni do jednog smrtonosnog slučaja među osobama mlađim od 30 godina obolelim od tetanusa. Vakcine protiv tetanusa nisu odgovorne za uspeh, pošto imunizuju (štite) 12 godina ili manje; a većina vakcina se daje deci. Međutim, nasuprot tome, sama vakcina protiv tetanusa može da dovede do niza ozbiljnih komplikacija, uključujući povratni apsces (zagnoj), visoku temperaturu, oštećenje nerva unutrašnjeg uha, anafilaktički šok, gubitak svesti, i demijelinizirajuću neuropatiju (progresivna degeneracija nerava). (Videti U.S. Morbidity and Mortality Weekly Reports za više informacija o ovim statistikama). Zašto se onda deca vakcinišu protiv tetanusa?

Broj slučajeva tetanusne infekcije postepeno se smanjivao tokom dvadesetog veka zbog boljeg obraćanja pažnje na higijenu rane. A to je počelo pre nego što je razvijena vakcina protiv tetanusa. Iako 40%populacije sada nije vakcinisano protiv tetanusa, broj slučajeva bolesti nastavlja da opada.

Ranu treba dobro očistiti i ne dozvoliti da se zatvori dok ne dođe do zaceljenja ispod površine kože. Pažljivo pranje sapunom i vodom, vodonik peroksidom, itd. uklanja opasnost od infekcije tetanusom.

Po dr Isaku Goldenu (Issac Golden), iz njegove knjige Vakcinacija: Pregled rizika i alternativa (Vaccination: A Review of Risks and Alternatives, 1991, str. 31), dolazilo je do veoma ozbiljnih reakcija na vakcinu protiv tetanusa zbog čega je vakcina sada drastično razblažena – čime je postala klinički nedelotvorna u sprečavanju bolesti. Istraživanje navedeno u časopisu New England Journal of Medicine (26. novembar 1981) otkrilo je da revakcinacija protiv tetanusa izaziva privremen pad broja T limfocita u krvi ispod normale – uz najveće smanjenje dve sedmice nakon vakcinacije. Ako ste čitali članke o sidi, prepoznaćete opasnost – pošto smanjen broj T limfocita dovodi do potpuno razvijene side. NEJM članak je nastavio objašnjavajući da su ti izmenjeni odnosi slični onima kod pacijenata obolelih od side.

Difterija

Denis Hilijer je bio zdravi engleski dečak odličan u fudbalu, trčanju i drugim igrama. Nakon prve vakcine, govor mu je bio malo konfuzan, ali niko to nije povezao sa inekcijom. Dva meseca nakon druge vakcine protiv difterije, dečak je umro u oktobru 1942. godine od retkog oblika encefalitisa. Pri kasnijem opisivanju slučaja, dr Rasel Brejn (W. Russell Brain) je rekao na skupu neurološkog odseka Kraljevskog medicinskog društva u februaru 1943: „Kod pacijenta, dečaka starog jedanaest godina, su se javili simptomi nakon primanja vakcine protiv difterije“. Zatim je opisao nekoliko drugih slučajeva nervnih poremećaja i poliomijelitisa koji su se javili u roku od nekoliko dana nakon primanja vakcine protiv difterije. Zatim je zaključio, „Odnos između infekcije i vakcinacije trenutno nije definitivno zaključen“.

Slučajevi difterije su retki. U Americi je 1980. godine prijavljeno samo pet slučajeva. Od 1900. do 1930. godine pad broja slučajeva difterije bio je veći od 90%. Kasnije je razvijena vakcina protiv difterije. Naučnici nam kažu da je do pada broja slučajeva došlo zahvaljujući boljoj ishrani i sanitarnim uslovima.

Biro za biologiju je 1975. godine, u saradnji sa FDA, podneo izveštaj (20-21 novembar, 1975) koji je otkrio da toksoid difterije „nije efektivan kao imunizirajući agens u meri u kojoj bi se to moglo očekivati“. Napominjući da difterija može da se javi kod vakcinisanih osoba, rekli su da je „trajnost imuniteta izazvanog toksoidom… pod znakom pitanja“.

U proseku, 50% slučajeva se javlja kod onih koji su vakcinisani (R.S. Mendelson, How to Raise a Healthy Child, p. 223).

Zanimljiv niz događaja odigrao se tokom Drugog svetskog rata: stopa difterije širom Evrope bila je niska krajem 1930-ih. Međutim, nakon što je Nemačka otpočela sa obaveznom vakcinacijom protiv difterije 1939. godine, u roku od tri godine javilo se 150.000 slučajeva bolesti među vakcinisanim osobama. Francuska je odbila vakcinaciju, ali je bila prisiljena na obaveznu vakcinaciju protiv difterije nakon nemačke okupacije. Do 1943. godine javilo se skoro 47.000 slučajeva. Međutim, u obližnjoj Norveškoj, koja je dosledno odbijala primanje vakcine protiv ove bolesti, bilo je samo 50 slučajeva (E. McBean, Ph. D., Vaccinations Do Not Protect, 1991, p. 8). U Švedskoj je difterija praktično nestala bez bilo kakve imunizacije.

„U pogledu pada broja slučajeva u Velikoj Britaniji tokom 1943. i 1944, možemo se podsetiti da je 58 britanskih lekara koji su 1938. godine potpisali peticiju protiv obavezne vakcinacije moglo da ukaže na praktičan nestanak difterije u Švedskoj bez bilo kakve imunizacije. Sa druge strane, ako pogledamo Nemačku, nalazimo da je nakon naredbe dr Frika o obaveznoj vakcinaciji, Nemačka 1945. godine postala glavni centar difterije u Evropi. Od 40.000, došlo je do porasta na 250.000 slučajeva.

Članak iz marta 1944. godine iz časopisa Pour la Famille ukazuje na porast slučajeva difterije nakon obavezne vakcinacije. Na primer, u Parizu porast je iznosio i do 30%. U Mađarskoj, gde je vakcinacija bila obavezna od 1938. godine, porast je iznosio 35% za dve godine. U ženevskom kantonu, gde je vakcinacija bila obavezna od 1933. godine, broj slučajeva se od 1941. do 1943. utrostručio“. – (E.D. Hume, Bechamp or Pasteur 1963, pp. 217-218).

„Po čikaškom odboru zdravlja, tokom izbijanja difterije 1969. godine u Čikagu, četvoro od šesnaest žrtava bilo je ‘potpuno imunizovano protiv bolesti’. Drugih pet je primilo jednu ili više doza vakcina, a dvoje od njih je testirano pri punom imunitetu. U drugom izveštaju o slučajevima difterije, od kojih su tri bila smrtonosna, jedna osoba koja je umrla, a četrnaest od dvadeset i tri obolelih, bilo je potpuno imunizovano“. – (Robert Mendelsohn, M.D., Confesions of a Medical Heretic, 1979, p. 143).

Poliomijelitis (polio)

Poliomijelitis (spinalna dečja paraliza) može da dovede do ozbiljne paralize; međutim, 90% izloženih, čak i tokom epidemije, ne ispoljava nikakve simptome (M. Burnet and D. White, Natural History of Infectious Disease, 1972, p. 16). Od 1923. do 1953, broj slučajeva poliomijelitisa u SAD opao je za 47%. Sličan pad odigrao se i u Evropi. Stopa pada je bila strma i nakon proizvodnje Salkove vakcine 1955. godine, a Sejbinova oralna vakcina pojavila se na tržištu 1959. godine. Danas se polio skoro i ne javlja. Mnoge evropske zemlje odbile su da koriste polio vakcinu, pa ipak je njihova stopa nastavila da pada istim tempom kao i u Americi.
 

Vens Ferel