Iridologija – nauka ili mistična medicina?

“Herpes zoster se povezuje sa bolnim iritisom, koji na kraju završava hiperpigmentacijom i nekrozom dužice. Kod neurofibromatoze (Fon Reklinghauzenova bolest) mogu se, među ostalim pojavama na oku, primetiti oblasti pigmentacije koje se ponekad pogrešno dijagnostifikuju kao melanoza. Tuberkuloza, dijabetes melitus, ateroskleroza, sarkoidoza i reumatski poremećaji (Rajterov sindrom, ulcerativni kolitis, Kronova bolest, mladalački reumatozni artritis i ankilozni spondilitis) su među nekim od poremećaja i sindroma koji su previše brojni da bismo ih navodili, a za koje je potvrđeno da se pokažu na dužici oka.”

 

Ovaj citat iz medicine dokumentuje činjenicu da na dužicu oka mogu uticati mnoge bolesti, koje će promeniti boju ili prouzrokovati poremećaje na strukturama oka. Zanemarujući ove fiziološke mehanizme, iridolog deli dužicu na 96 zona i mnoge manje oblasti koje su povezane sa raznim anatomskim delovima tela. Potom se postavlja dijagnoza posmatranjem pigmentacije ovih zona. Plavo je zdravo, ali sivo ili braon znače bolest. Iako se većina posla oko dijagnostike obavlja ručnim sočivom, postoji i prilično sofistikovana fotografska oprema koja se koristi za trajnu dokumentaciju. Prema Džesiki Maksvel (Jessica Maxwell), koja je napisala knjigu Veza oka i tela (The Eye-Body Connection), “osnova iridologije je neuro-optički refleks, odnosno intimni brak između procenjenih pola miliona nervnih vlakana dužice sa cervikalnom ganglijom simpatičkog nervnog sistema. Neuro-optički refleks pretvara dužicu u organsku ‘tablu za graviranje’ koja beleži utiske koji pristižu iz celog tela”.

 

 

Dužica oka je povezana sa simpatičkim nervnim sistemom, ali ona teško može biti nervni centar čitavog tela, niti može permanentno beležiti životne događaje. Jedna vrlo zanimljiva studija je već objavljena u časopisu Američkog udruženja lekara (Journal of the American Medical Association) 1979. godine. Dr Eli Sajmon (Allie Simon) i drugi su iskreno pokušali da analiziraju preciznost iridologije. U cilju izbegavanja faktora ličnog kontakta, za analizu su korišćene samo fotografije oka. Odabrana je zona bubrega jer je to važna zona u iridologiji, a funkcionisanje bubrega se lako može pratiti preko nivoa kreatinina u krvi. Pristala su da učestvuju tri istaknuta iridologa. Trebalo je da oni sa fotografija dužice odrede koji je od pacijenata imao laboratorijski potvrđenu disfunkciju bubrega, a koji su normalno funkcionisali. I tri oftalmologa su videli fotografije i zabeleženi su njihovi rezultati.

 

Dijagnostička preciznost petoro posmatrača je bila nešto manje od puke slučajnosti. Šesti posmatrač, iskusni iridolog, bio je u stanju da dođe do preciznosti od 95% prilikom odabiranja onih pacijenata koji su imali tešku disfunkciju bubrega. Njegova sposobnost da dijagnostifikuje prisustvo bolesti bubrega približavalo se tačnosti ispitivanja preko krvi. Ipak, u toku procesa, on je za 88% ljudi sa normalnom funkcijom bubrega postavio dijagnozu kao da imaju bubrežnu disfunkciju. Tako je njegova prividna tačnost nastala time što je davao dijagnoze bubrežne disfunkcije kod gotovo svakog testiranog pacijenta. Ovo testiranje je dovelo do zaključka da iridologija poseduje dvostruku rizičnost postavljanja lažne dijagnoze bubrežne bolesti za mnoge zdrave osobe. U celini uzevši, iridologija je pogrešila u dijagnozi kod 75% osoba koje su bile veoma bolesne.

 

 

Metafizička sklonost onih koji se bave iridologijom je recimo očigledna u komentarima dr Kartera:

 

“Ovde ulaze u igru i intuitivne veštine, bez obzira na to da li želimo da to nazovemo ‘parapsihološka’ sposobnost ili ne. To tek treba da se definiše… Šta podrazumevamo pod ‘parapsihološkim’? Da li je to samo paranormalno stanje? Vrlo je lako tako ga označiti. Možemo pomisliti da su ove sposobnosti samo dalji napredak svesne sposobnosti pojedinca… jedna vrsta hipersvesnog ili ultrasvesnog stanja”.

 

Kurt Koh (Koch), u svojoj knjizi Đavolova abeceda (The Devil’s Alphabet), je nešto direktniji u svojim razmatranjima.

 

“Mnogi naši iscelitelji i okultisti obavljaju očnu dijagnozu više medijumski (kao okultisti) nego medicinski. To znači da se za dužicu zanimaju samo kao za medijumski kontakt. Na ovakav način ljudsko oko služi u psihometrijske svrhe na dosta sličan način kao što se koriste linije na dlanu kada ih vidovnjak koristi kao materijal za kontakt ili kao ‘stimulator intuicije’. Kada je ovakav slučaj u pitanju, očna dijagnoza postaje vid proricanja budućnosti. Zbog ovoga su stručnjaci za očnu dijagnozu često veoma uspešni. I zaista neki od njih sa malo ili nimalo medicinske škole u stanju su da dijagnostifikuju bolest sa 100% tačnosti.”

 

Iridologija definitivno poseduje okultne korene. “U Maloj Aziji su pronađene kamene ploče na kojima su naslikane dužice i njihov odnos sa ostatkom tela. Haldejci iz Vavilona, koji su klesali to kamenje, bili su poznati kao vračevi.” Možda bismo pomislili da su začetnici iridologije bili ljudi poput Igneca fon Pecelja (Ignatz von Peczely), koji je objavio svoja otkrića 1881, ili Pastora Felksa koji je živeo u istom vremenskom periodu; međutim, ovaj sistem okultnog proricanja je zapravo veoma drevan.

 

 

“Mi se vraćamo u apsolutnu svest o Bogu preko čakre trećeg oka, koja ima 96 latica. Treće oko nam, dok vibrira u smaragdno zelenoj boji nauke o istini, donosi bezgrešan koncept ljudi, civilizacija, božanskog principa… Treće oko vam uvek donosi bezgrešan koncept skice života, kao i moć rasuđivanja dobra i zla.”

 

 

Medijumska svojstva ili natprirodna sposobnost iridologije je vrlo slična ovom što se dogodilo u frenološkoj praksi. Uz pomoć ove metode se određuje dijagnoza preko nepravilnih delova na lobanji jedne osobe, umesto preko dužice. Doktor medicine Robert Kolijer (Collyer) napisao je knjigu pod naslovom Psihografija ili otelovljenje misli: analize frenomagnetizma, neurologije i mentalne halucinacije, uključujući i pravila za upravljanje i stvaranje magnetnog stanja (Psychography, or the Embodiment of Thought: with an Analysis of Phreno-Magnetism, Neurology and Mental Hallucination, Including Rules to Govern and Produce the Magnetic State), u kojoj beleži potpisano svedočanstvo jednog svog pacijenta.

 

“Objavljujem da je dr Robert H. Kolijer radio sa različitim delovima moje glave za koje frenolozi smatraju da odgovaraju određenim sposobnostima uma. Kada bi doktor radio sa određenim delom čija mi je funkcija bila poznata, usledili bi i rezultati; to jest, ako sam znao da je doktor radio sa organom za borbenost, ja bih imao želju da se svađam; ili ako bi to bio organ za razdraganost, nisam mogao da zadržim smeh, itd. Ali kada nisam znao koja je funkcija dela na kome je doktor radio, nije dolazilo ni do kakvih rezultata. Za mene je ovo dokaz da se efekat koji se dobijao kada sam bio svestan funkcije dela sa kojim se radi, zapravo dobijao time što je moj mozak podstican da proizvede rezultat nezavisno od moje volje…”

 

Frenologija je postala istaknuta medicinska veština tokom 19. veka. “Zapravo, frenologija je postala gotovo religija. Kraljica Viktorija je dala da joj frenolog pogleda glavu deci, a Karl Marks je čvrsto verovao u tu ‘nauku’.” U to vreme je izneto jasno upozorenje protiv ovog vida proricanja zdravstvenog stanja preko površinskog, nefiziološkog ispitivanja.

 

“Nauka o frenologiji, psihologiji i mesmerizmu predstavlja kanal kroz koji on [Sotona] direktnije pristupa ovom naraštaju i radi sa tom silom koja treba da označi njegove napore pred kraj istorije ovog sveta.” Ja verujem da danas gledamo tu istu silu na delu dok je dobronamerni religiozni ljudi prihvataju jer “pojavljivanje tog bezdušnika biće po moći Sotoninoj, sa svakojakim čudesima, znacima i čudima lažnim, i sa svakim zlobnim zavođenjem za one koji propadaju, jer ljubavi istine ne primiše da bi se spasili”.

 

Bog nas je pozvao u ove poslednje dane da se izdvojimo iz svega okultnog i iz duhovnog Vavilona. Poziv glasi: “Idite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njezine.” Ovo nije vreme da gledamo da se što više približimo ovakvim stvarima, već vreme da se potpuno odvojimo. Odvojite se odmah!