• 0

Mi živimo svoj san – ostaje upamćeno posle susreta na vrhu planine Tare sa ljudima koji su zamenili savremeni, brzi, stresni život za mir i spokojstvo.

Mileva i Milan Davidović upoznali su se pre mnogo godina na radu u Frankfurtu, dok su gradili budućnost kao gastarbajteri, u koju ni sami nisu, od početka, baš mnogo verovali. On građevinac, bio je stalno na terenu širom Nemačke, a Mileva, apsolvent ekonomije, predala se kuvarskom pozivu u inostranstvu, gde je jedino bilo važno raditi što više.

Posle nekoliko godina uvideli su da im jurnjava za novcem i platnim nivoima činovničkog napredovanja, ne samo ne odgovara, nego i šteti zdravlju. Odlučili su se na, u zapadnom svetu, „nesuvisli i nepromišljen” potez.

Poveli su svoje četvoro dece u Srbiju, uz malo pokućstva koje su stekli za nekoliko godina pečalbe, i kupili na Sokolinama (vrh Tare) imanje od pet i po hektara šume, livade i kamenjara.

Za ostatak pečalbarskog novca u opštini Bajina Bašta dobili su sve potrebne dozvole i potom nabavili koze od kojih su zamislili da žive u čistoj, nepomućenoj prirodi, na idealnoj visini od 1.000 metara.

Čudili su se meštani što dolaze da žive u divljini, nekoliko kilometara od lokalnog asfaltnog puta. A pogotovu kad su prvo sazidali staju za stado i seno, a zatim kućicu ušuškanu i izolovanu mirisnom borovinom sa Tare.

Kako su oboje iz ovog kraja, a Mileva se odmalena bavila lekovitim biljem (učeći od oca), spravljanjem čajeva, melema i krema, „zatvorili” su celu ekonomsku i životnu konstrukciju – kako i od čega će da žive. Raskrčili su kamenjar, sačuvali svako moguće stablo na Sokolinama i zapatili stado koza.

Počeli su da proizvode sir, mleko uz kozje i jareće meso, slatko i sokove od šumskih jagoda, kupina i borovnica, ali i Milevine sada već poznate čajeve i meleme. Odškolovali su decu koja su sada u Somboru, Beogradu, Užicu. Mir i spokojstvo, u kojem žive, dele povremeno sa turističkim grupama – sve više iz Rusije dolaze na izlete i na predavanja o zdravoj ishrani i lekovitom bilju.

Mileva je objavila knjigu o lekovitim travama i zdravoj ishrani, a u pripremi je i druga. Od kada okopni sneg pa do kasne jeseni, hodajući po planini dok čuva stado koza, ona bere podbel, maslačak, majčinu dušicu, hajdučicu, kantarion, koprivu, virak, zdravac…

Ovo je rešenje barem za pola nezaposlenih u Srbiji – smatra Milan i dodaje:

Da se okrenu zapuštenoj dedovini, vrate u prirodu i na imanja, proizvode zdravu, organsku hranu i žive životom o kojem moderan svet može samo da mašta. U hrani nema nijednog pesticida ili hemikalije. Mileva čak i krompirovu zlaticu prska rastvorom koprive, a đubrimo sve stajnjakom od stotinak koza. Ne bih se menjao za život ni sa jednim čovekom na svetu – uveren je Milan Davidović.

Nikada nisu uzeli nijedan kredit jer u banke ne veruju. Sve što planiraju da izgrade – smeštaj za 20–30 gostiju – uradiće svojim rukama, uz prijatelje, decu i rodbinu, ali bez zajmova.

„Prostiremo” se koliko možemo, i to je jedini recept – kažu uglas Davidovići.

Dodaje da putari vode o njima računa i uvek brzo dođu, zimi da očiste sneg do Sokolina, ali Davidovići, plemeniti kakvi jesu, govore im da idu tamo gde su potrebniji.

Čistači nam ubiše romantiku planine pod snegom – šale se ovi odlučni i srećni ljudi.

Izvor

Add Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *