Kako vaš mozak stvara navike?

Navike mogu da uštede mnogo vremena i energije. One su stvorene mnogobrojnim ponavljanjima. Osim u slučaju par refleksa, navike su prvo pohranjene u mozgu, a tek onda u ostatku tela.

 

Ceo mozak funkcioniše na svega 10-ak vati (W). Kakvi neverovatni podvizi se postižu sa tako malo snage. Sa samo 10 W snage, mozak može da preračunava više matematičkih operacija nego li i najveći kompjuteri na svetu.

 

Koji je to mehanizam u jednoj moždanoj ćeliji kojim ona odluči da okine ili ne okine impuls? Zamislite samo, upravo je završila algebarski problem. Analizirala je sve pozitivne i negativne minivoltne impulse pristigle iz drugih ćelija i donela odluku da generiše impuls ili da ostane u miru. I sve je to završeno za manje od hiljaditog dela sekunde. Dakle, kako se navike stvaraju u mozgu? Kako misli, reči i dela koje ponavljamo iznova, postanu stalni deo mozga?

 

Danas znamo da mozak obrađuje informacije koje se dalje prenose u ostatak tela putem nerava. Svaka nervna ćelija je izgrađena iz centralnog dela koji se zove nukleus (jezgro), koga okružuje tečnost pod nazivom citoplazma, i od granične strukture koja se zove ćelijska membrana.

 

Produžeci ove membrane u vidu finih niti pod imenom dendriti, zaduženi se za prijem informacija, a jedan izraštaj, znatno duži od ostalih, pod imenom akson ili neurit prenosi informacije sa ishodnog na druge neurone.

 

Između produžetaka dveju ćelija, ostvaruje se veza pod nazivom sinapsa. Kada je Dr Ekles ispitivao sinapsu pod elektronskim mikroskopom, primetio je da postoje sićušna uvećanja na aksonu presinaptičkog neurona, po izgledu slična dugmićima. Zato ih je nazvao boutons jer je to reč za dugmad na francuskom. (slika 1)

 

Danas znamo da se ova majušna dugmad mogu naći u različitim oblicima i veličinama. Takođe znamo da se kroz njih izlučuju različita hemijska jedinjenja. Jedno takvo je i acetilholin. Ovo jedinjenje zatvara sićušne pore ili sinapse i stimuliše narednu ćeliju da prenese poruku dalje. (slika 2)

Slika 1 Formiranje navike. Zapazite dugmad i sinapse gde se acetilholin (ACh) i GABA izlučuju oslobađajući svoju poruku. Zapazite takođe međuneurone između dve horizontalne putanje.
 

Naučnici su otkrili da svaka misao ili akcija koja se često ponavlja, ustvari izgrađuje ove sićušne dugmiće na krajevima nervnog vlakna, pa prenošenje iste misli ili akcije postaje sve lakše u budućnosti.

Slika 2 Formiranje navike. Višestruke stimulacije ćelije br. 1 i br. 2 dospevaju i stimulišu dugmad na krajevima njihovih aksona. Ćelija br. 1 podstiče, a ćelija br. 2 koči okidanje ćelije br. 3. Ćelija koja pošalje veću energiju, za bar 10 mili volti, odrediće šta će ćelija br. 3 učiniti. godina, navika se iz mozga ne može izbrisati. Navike se mogu savladati stvaranjem drugih navika koje su snažnije od onih kojima se želimo odupreti.

Dr Vilijam Sedler kaže da naše ustanovljene navike u bukvalnom smislu predstavljaju putanje u našem nervnom sistemu. On nas takođe podseća da često ponavljanje iste misli, osećanja ili akcije učvršćuje ovu stazu, baš kao što i koraci utabavaju stazu u snegu.

 

Prilikom posete Dr. Vilderu Penfildu, saznao sam da svakom narednom stimulacijom otvorenog mozga niskovoltažnom strujom, odgovor nervnog tkiva postaje sve brži. Kao rezultat stimulacije, nastale su fizičke promene u nervnom tkivu.

 

Logičan zaključak je, dakle, da svaka misao, osećanje ili akcija koja se ponavlja, produkuje fizičke i hemijske promene u našim nervnim putanjama, bilo na blagoslov bilo na prokletstvo nama kad se jednom ove navike učvrste u mozgu. Razmislite samo o implikacijama ove činjenice na naše mentalno i emotivno zdravlje i na obrazovanje našeg karaktera.

 

“Ono što dete gleda i sluša, ostavlja duboke tragove u nežnom dečijem umu, koje nikakve kasnije životne okolnosti ne mogu u potpunosti izbrisati… Ponavljanje određenih dela stvara navike. One se mogu modifikovati ozbiljnim vežbanjem, u nastavku života, ali retko kad u potpunosti promeniti.”

 

Uvek kad pričam o ovoj temi, neko me upita: “Da li ovi dugmići ikad nestanu?” Na današnjem nivou saznanja, čini nam se da bi oni mogli nestati ako se godinama ne bi koristili ovi moždani putevi.

 

 

Mi možemo izgraditi nove puteve u mozgu svesnim biranjem da, drugačije nego što smo navikli, odgovorimo na neku situaciju. Mi moramo ovu odluku doneti veliki broj puta, kako bismo izgradili više dugmića na novom putu nego što ih je na starom.

 

Tada će nervni impulsi koji putuju mozgom radije izabrati novi put umesto starog. Od glavnog odvodnog vlakna u neuronu postoje mnoga alternativna vlakanca koja se odvajaju. To su ujedno i alternativni putevi. Drugim rečima, mi biramo drugu maršutu – da budemo ljubazni umesto grubi, da pohvalimo umesto da kritikujemo, da pomognemo umesto da povredimo. I kad se odupremo iskušenju da pogrešimo, drugo hemijsko jedinjenje poput GABE se luči i “odmah povlači ručnu kočnicu”.

 

Mnogo puta suprostavljene poruke bombarduju moždani neuron. Neke kažu: “Uradi to.” Druge pak: “Bolje nemoj.” Okinuti ili neokinuti impuls, to je pitanje. Kako bilo koja nervna ćelija zna šta treba da uradi?

 

Da li vas je ikad iskušavalo parče torte u periodu kada ste obećali sebi da ste na dijeti? Verovano ste tada pomislili: “Kako samo lepo izgleda?” Odmah zatim 30 milivolti pristiže u nervnu ćeliju i kaže: “Okidaj taj impuls!”

 

Ali u istom trenutku nadolazi vam misao: “Bolje ne.” Tada se na nervnim završecima stvara GABA i snažno bombarduje “ćeliju odluke”. Ona je praćena sa porukom od 40 milivolti napona: “Odustani od okidanja.” (Što je jača vaša odlučnost, to je veći napon koji pogađa ćeliju.)

 

Domaćica vam prinosi kolač, ali vi ste doneli odluku, sa samo 10 milivolti prednosti, i polu-neodlučno kažete: “Ne hvala.”

 

 

I ako je Đavo bio iza ovog iskušenja, sa negodovanjem zaključuje: “U redu, ovu bitku sam izgubio, ali ne sa mnogo razlike.” I za idući put pravi bolje planove. On nije u stanju da vam čita misli. Ali svakako razume kolebljivo ponašanje.

 

Pre oko sto godina, cenjeni psiholog Vilijam Džejms (William James) je nagovestio molekularne osnove navike sledećim rečima: “Kad bi mladi samo mogli znati kako će brzo dobiti mnoštvo navika, obratili bi više pažnje na svoje ponašanje u konkretnim slučajevima. Mi smo ti koji tkamo svoju sudbinu, na dobro ili zlo, ali nikad neutralno.

 

Svaki, čak i najmanji potez vrline ili pak poroka, ostavlja svoj trag koji nikad nije beznačajan. Mnogi ljudi imaju izgovor za svaku novu zapostavljenu dužnost rečima: “Ovu ne brojim.” On je ne mora brojati, ali ona je i pored toga ubrojana. Negde među njegovim nervnim ćelijama i vlaknima, molekuli su je ubrojali, registrovali i pohranili, kako bi je upotrebili protiv njega kad naiđe sledeće iskušenje. Ništa što smo ikad uradili, u doslovnom naučnom smislu, nije isparilo iz mozga.

 

 

Zatim, Dr Džejms dodaje: “Neka nijedan mladi čovek nema neizvesnosti u vezi ishoda svog obrazovanja, bez obzira čime se bavi. Ako ostane veran poslu svakog sata u radnom danu, rezultat slobodno može prepustiti samom sebi. Može sa sigurnošću računati na to da će se jednog predivnog jutra probuditi kao kompetentan stručnjak u svojoj generaciji, bilo kojom oblašću da se bavio. Tiho i neprimetno, između svih elemenata njegovog posla, u njegovom umu se izgradila moć procene, poput dragocenog poseda koji ne može nestati. Mladi bi trebali unapred da znaju ovu istinu. Ignorisanje ove istine je verovatno zaslužnije za obeshrabrenje i malodušnost kod mladih ljudi pri izboru zanimanja, nego li svi ostali uzroci zajedno.”

 

Kako je to jedan vizionar i napredni učitelj morala rekao: “Bićemo onoliko samostalni, za vreme i večnost, koliko su nam to omogućile naše navike.” Nema ničeg tajnog u prirodi nečijeg karaktera. “Karakter se otkriva ne kroz povremena dobra ili loša dela, već kroz namere koje se ispoljavaju kroz naučene reči i dela.”

 

Pretpostavimo sad, da u toku učenja novih puteva u mozgu, skliznete opet na stari drum. Možda ste imali ovakvo iskustvo. Možda ste živeli novim životom mesecima i onda odjednom počnete opet da se ponašate kao i ranije (pre novog iskustva). Izgubili ste kontrolu. Stari Đavo vam opet šapuće u uvo: “Aha! Ništa nisi postigao. Nisi se ni malo promenio. Ostao si isti.” Nikad ne slušajte taj glas, jer on vas nije podsetio ni na jednu bitku koju ste idući novim putevima izvojevali, niti vam je išta rekao o fizičkim i hemijskim promenama koje su se desile na novonastalim moždanim putanjama. Dakle, kad padnete, ustanite i nastavite da radite na novom putu. Niste izgubili tlo na novom putu – novi dugmići nisu izbrisani slučajnim padom!

 

 

Izlečiti slomljen mozak – nadvladati depresiju, zabrinutost, panični poremećaj, itd. – znači razvijanje jedne nove grupe isceljujućih navika.

 

Ali kako razviti isceljujuće navike? Postoji li bilo šta specifično što treba uraditi da bi pomogli uspostavljanju novih puteva u našem mozgu? Kako možemo razviti dobre navike koje su jače od onih loših? U sledećem poglavlju ćemo pokušati da odgovorimo na ta pitanja.