Mlade žene greše što beže od sela

Radni su to ljudi, kuća imućna. A na domaćici Sanji, kako u selima biva, veliki je teret, ona svuda stiže. Iako se u gradu, među soliterima, rodila i odrastala.

Sanja, rodom Užičanka, u ovoj seoskoj kući je i snajka i supruga i majka. Kad ustreba, sedne za volan traktora, prikači mehanizaciju, poveze kamion ili auto, začas u štali pomuze krave, stigne na njivu, skuva ručak…

Pouzdan je oslonac suprugu Vlastimiru, domaćinu ovog imanja s tri kuće, dva traktora, limuzinom, kamionom, priključcima i mašinama, punom štalom stoke, 18 hektara poseda, uredno obrađenim parcelama pod krompirom, malinom, kupinom, šljivicima… I brižna majka srednjoškolki Marine i Danke, dobrih đaka. I najbolja snaja, hvali je njena svekrva Ljiljana.

– Odrasla sam i školovala se u gradu, pa se upoznala s Vlastimirom i udala se za njega. Iz grada došla u njegovu Bogdanicu i ostala. Tu sam, evo, već 22 godine. Ne kajem se, naravno. Radi se, ali i ima se. Greše mlade žene što od sela beže – kazuje Sanja u kratkom predahu između poslova.

U Užicu je učila Saobraćajnu školu kad je srela Vlastimira, koji je te 1992. u gradu na Đetinji služio vojsku. U završnoj godini srednje škole rešila je da se uda za njega.

– Prvo me poveo u Bogdanicu da vidim kako je kod njega na selu. Pa ako mi se svidi da tu i ostanemo. Nije loš bio taj prvi utisak, mada mi se, iskreno rečeno, od svega najviše svideo Vlastimir. Nije navaljivao da živimo kod njegovih roditelja. „Blato je na selu kad su kiše, ima i mnogo da se radi, možeš li ti to?”, pitao me je. „Došla sam i ostajem”, odgovorila sam. Posle su nam se rodile ćerke, a ja naučila sve seoske poslove. Brzo sam i mužu krava savladala, štala mi je postala omiljeno „radno mesto”. Nekad sam sir i kajmak pravila i prodavala, sada mleko predajemo otkupljivačima. Sve više okrećemo se mlekarstvu – objašnjava Sanja, pa nastavlja:

– Dosta ovde radimo, a lepo živimo. Pare od krava ne smrde, kažu u ovom kraju. Uvek ima u izobilju domaće hrane, voda je izvorska, zelenilo zdravo za život. Tu je i signal mobilne telefonije, asfalt do kuće, Požega na 25 kilometara. Čisti smo poljoprivrednici, a uplaćujemo za sebe i penzijsko i socijalno. Grad me više ne privlači, zadovoljna sam seoskim životom. U selu, istina, nedostaje slobodnog vremena da se ode na godišnji odmor, ko ima krave zna da ne može da ih ostavi, pa smo samo dva puta porodično bili na moru. Ali u seoskom životu ne postoji tačno određeno radno vreme i obaveze se slobodnije planiraju – sumira naša sagovornica.

Ne može se u našim selima baš često čuti da svekrva hvali snaju, ali u ovoj kući i to čujemo. Vlastimirova majka Ljiljana, koja se u 14. godini udala za dve decenije starijeg Kosana Bajića, već u 19. s njim imala troje dece, a sa 35 postala baka, ima samo lepe reči o Sanji.

– Od moje snaje nema bolje, mnogo se lepo slažemo. Volim je kao i sina. Lako smo našle zajednički jezik, jedna drugoj uvek pomagale na njivi, u kući, oko dece. Vredna je i ozbiljna, sve stigne – veli Ljiljana.

Seoskim poslovima naučile su i treću generaciju u kući – srednjoškolke Marinu i Danku. Ove devojke u Čačku uče školu, a povremeno dolaze u Bogdanicu, s tim što starija Marina već zna da vozi traktor s prikolicom, motor, pa i kamion. Predstavljala je čačansku školu na republičkom srednjoškolskom takmičenju, gde je bila šesta u vožnji „juga”.

– Selo jeste lepo, ali ipak neću ovde ostati, idem na studije – uključuje se u razgovor Marina, koja je pred punoletstvom i kao i većina današnje omladine povučena destruktivnim žvotom i lažnim sjajem želi da živi u gradu, što je velika žalost.

 

Izvor