Reciklirani leševi u vašim tanjirima – dr Robert Elez

Namera ovog teksta nije da ulepša, niti da uveća ili smanji zlo koje se obilato proizvodi u svetu, već da se iznese istina koja se već godinama skriva i zataškava. Ko se plaši istine, još ima vremena da prekine čitanje ovog uznemiravajućeg teksta.

Onaj ko se ne plaši istine, njemu će se otvoriti naročite oči i možda će doneti sam za sebe jednu veliku odluku sa kojom će spasiti ne samo svoju kožu, već i svoju dušu. Ovom prilikom, nije mi namera da delim ljude na ove koji jedu ovu hranu ili one koji jedu onu hranu. Svako od nas ljudi raspolaze svojom glavom i vlastitom slobodnom voljom. Nadam se da svako od nas ima vlast da sam u svom životu donosi valjane odluke i sprovodi ih prema svojoj svesti i savesti.

Molio bih vas da pazivo analizirate činjenice, a onda neka svako za sebe donese odluku. Nekada davno, persijski car Darije odlučio je da načini jedan eksperiment koji bi ilustrovao ukorenjenost ljudskih običaja i tradicija. On je pozvao najpre grupu Grka na svoj dvor. Pitao ih je: „Evo, daću vam šta god hoćete, ako pojedete vaše roditelje kad umru?“ Grci su se zgrozili. Naravno, nije postojala cena za koju bi uradili nešto tako gnusno. Darije je zatim pozvao jedan indijski narod iz plemena Halatije. Oni su imali običaj, da kada njihovi roditelji umru njihova tela bez ostatka pojedu.

Darije je njima dao malo drugaciju ponudu: „Od mene ćete danas dobiti šta god vam srce zaželi, ako vaše roditelje kada umru spalite ili zakopate.“ Ljudi iz plemena Halatije su se zgranuli i razbežali. Ni za njih nije bilo cene da barem za jotu odstupe od svog kodeksa ponašanja. Jer nije lako, ako je uopšte moguće, kazivati istinu i valjano je razumeti sa one druge obale. Zato bih zamolio čitaoce ovog teksta da ne glasaju za i protiv, i da se ne delimo u dva tabora.

Običaji, religija i kultura su toliko ukorenjeni u nama da nimalo nije lako svojom snagom stvoriti distancu sa samim sobom i osloboditi se senki svog plemena u korist univerzalnih principa. Ali Herodotovoj priči i Darijevom eksperimentu time nije učinjen kraj. Nije slučajno Herodot zapisao ovaj neobični eksperiment. Jer se ova slika danas, u našem modernom i naprednom svetu, ostvaruje upravo u svojoj najodvratnijoj formi. Ljudi su prisilili stoku da se hrani uginulim životinjama. A onda mi jedemo ta ista goveda, te lešinare. Goveda su postala fabrike za preradu crkotina i leševa. Tako smo dobili meso koje samo izgleda kao meso, ali nije meso. To meso je mešavina truleži iz svakojakih lešina i crkotina, antibiotika, hormona, otrova, virusa, bakterija, priona, dioksina. Ako danas životinje hranimo crkotinama od raznoraznih bolesnih i uginulih životinja, jasno je da i mi jedemo te iste poluraspadnute leševe. Mi danas jedemo crkotine, i njihovu krv i njihovo salo, i sve gadosti koje su posledica prirodnog procesa raspadanja.

BOLESTI IZAZVANE JEDENjEM MRTVOG MESA

Ovde namerno stavljam akcenat na „mrtvo meso“, jer je to meso zaista mrtvo. Nikada ne znate od koliko leševa uginulih životinja, i koliko je puta komad koji izgleda kao meso, zaista bio mrtav i na putu raspadanja, na putu do vašeg stola. Drugi aspekt jeste taj, da kada ubiju životinju, prva faza raspadanja otpočinje već prva 3 minuta posle zadnjeg izdisaja pa do sledećih 8 sati, kada sva tkiva počnu da se raspadaju.

Posle 8 sati celi organizam počne da se raspada. Zanimljivo je da same ćelije umrle individue luče otrove i belančevine koji nju samu razaraju. Zatim dolaze bakterije truljenja od spolja i jedan leš počinje da trune sinhronizovano, i spolja i iznutra. Ni priroda, a pošto su mnogi od vas religiozni kažem – a ni Bog – nisu predvideli da leš ili leš u raspadanju ponovo uđe u lanac ishrane. Zato se mnogi raduju kada vide sveže meso. I neuk čovek zna da što je meso kraće mrtvo, to je zdravije. Problem jeste što je ono već jako dugo mrtvo i to ko zna koliko puta mrtvo. Ali mi to ne znamo.

Nezavisno od smrti kojom je bukvalno pretovaren komad mesa, on je i nosilac mnogih bolesti ili njihovih uzrocnika, kao što su: rak (tu mislim na mnoge viruse, retro-viruse, adeno-viruse, papiloma-viruse), hepatitis (žutica), SIDA, Krojcfeld-Jakovljeva (Kreuzfeld-Jakob) bolest, Alzhajmerova bolest i mnoge druge. Jedna skorašnja studija je pokazala da se različiti uzročnici raka (virusi, toksini, mutageni) nalaze u različitim tkivima ljudi i životinja u procentu od 10-100%! Uzročnici tuberkuloze nalaze se u stopi od 5-50%, zavisno od vrste i podneblja gde živimo. Na ovaj spisak nije slučajno dospeo virus side (HIV). Danas je naučna javnost prihvatila tezu da je predak side jedan virus koji postoji kod nekih majmuna u ekvatorijalnoj Africi, a jako je sličan virusu side. Zanimljivo je da majmuni ne oboljevaju od svog virusa side. Međutim, nauka danas zna da je virus side kod čoveka nastao tako što se meso ovih zaraženih majmuna, potpuno natopljeno zaraženom krvlju, našlo na nečijim stolovima. Po svemu sudeći, virus side, HIV1 i BSE su potpuno nova oboljenja nastala kršenjem prirodnih zakona od strane čoveka.

BSE – PRIONSKA BOLEST

Ovu zadnju grupu bolesti izazivaju prioni. Šta su prioni? Stenli Prusiner (Stenly Prusiner) je pre nekoliko godina dobio Nobelovu nagradu za otkriće priona. On kaže da su prioni u stvari infektivni proteini, autonomni infektivni partikuli, autonomni u smislu da su u stanju da sami izazovu bolest i prenose je sa jednog organizma na drugi. To je bilo senzacionalno, jer do pre samo nekoliko godina niko nije ni slutio da jedan protein ili belančevina, sam za sebe može biti uzročnik infekcije, a u slučaju BSE-a uzročnik bukvalnog raspadanja mozga. Degenerisani protein, prion iz bolesne krave ili ovce ili koze, izaziva subakutnu upalu mozga, suđjerasto rastakanje moždane supstance, gde mozak biva i fizički uništen. Na mestima gde je bolest zahvatila mozak nastaju rupe, pa makroskopski gledano mozak izgleda kao sunđer. Zato je bolest i dobila naziv Bovine spongiform encephalophatie – BSE.

Kod ljudi, BSE izaziva Krojcfeld-Jakovljevu bolest, novu varijantu Krojcfeld-Jakobove bolesti, Gerstmann-Straussler-Scheinker-ovu bolest, bolest kuru i najverovatnije Alzhajmerouvu bolest. Kod ovaca slična stvar se zove „skrejpi“, a kod miševa i pacova slična prionska bolest zove se „mink“. Izgleda da su sve životinje koje su hranjene „crkotinskim brasnom“ takođe obolele od BSE-a. Tu spadaju čak i divlje životinje i životinje na lovištima kao što su jeleni i srne. Naročito je potrebno biti oprezan kada se jedu zivotinje koje se brzo ubijaju, brzo idu na klanje, jer zbog relativno duge inkubacije BSE-a one ne dozive svoju bolest, ali to ne znači da su manje bolesne. Na primer, svinje ne dožive jednu godinu, a inkubacija je dve do četrdeset godina. Dakle, ako i svinju hranimo crkotinskim brašnom, sasvim je jasno da će i ona biti bolesna kao i ostalih tridesetak životinjskih vrsta kod kojih je već viđena slična BSE klinička slika. Samo je pitanje dana, kao i sposobnosti svinjara da varaju širom svetskih pijaca, kada će svinja najavljivati večernje televizijske vesti. Jer svinjski mozak je od svih zivotinjskih mozgova najbogatiji prionima. Kada se dodje do novog testa kojim se bolest moći identifikovati u ranijem stadiju, suočićemo se sa novim neugodnim iznenađenjima.

KAKO JE POČELO?

Mislim da se na ovome mestu nastavlja onaj Darijev eksperiment sa početka ovog predavanja. Izgleda da je BSE-priča počela 1736. godine na ostrvu Nova Gvineja. Tamo je tokom vekova bio ukorenjen kanibalizam. Ljudi su jeli druge ljude. U istočnim delovima Nove Guineje ljudi su ritualno jeli ljudske mozgove, oči i druge delove tela. Verovali su da će biti pametniji, da će se obogatiti svim vrlinama umrloga ili ubijenoga kojeg su upravo stavljali u lonac. Smatrali su da će se tako umnožiti njihovo znanje, pamet i svest.
 

Međutim, dogodilo se suprotno. Nastupilo je nezaustavljivo razaranje mozga koje vodi u demenciju, to jest ludilo i smrt. Kompletna plemena, negde i po 200 ljudi, oboljevali su od neobične bolesti koju su sami nazvali „kuru“, što znaci „smrt koja se smeje“, jer su pacijenti često padali u neobjasnjiv trans smeha. Kuru je skoro iskorenila ove kanibale. U to vreme, nije se naravno znalo šta izaziva bolest. Na primer, jedan dečak star 7 godina, koji je jeo ljudski mozak, umro je za 3 meseca. O njemu se brinuo deda koji je oboleo od iste bolesti, ali je bio u nešto boljem stanju, jer inkubacija kod odraslih izgleda traje nesto duže. Ova bolest pokreće na agresivnost, izaziva motorne ispade, gubitak ravnoteže (ovi poremećaji su slični gotovo kod svih vrsta inficiranih BSE-om, u svom završnom stadijumu). Kod ljudi dolazi do nekontrolisanih napada agresivnosti, dubokih depresivnih ili euforičnih stanja koja često vode u samoubistvo.

Neki ljudi su izvršili samoubistvo skočivsi u provaliju. Naravno, te ljude niko nije sahranjivao. A tamo dole u dolini su pasle ovce. Naučnici još nisu sigurni, ali se smatra da su se ovce zarazile pasući travu u blizini leševa. Ovce naravno, nisu jele ljudsko meso. I onda, 1730-ih godina, evropski kolonizatori Nove Gvineje prenose gvinejske dobre ovce u Evropu. U Irskoj su te ovce ukrštali da bi dobili još bolju rasu. Tako je cela jedna generacija ovaca iznenada obolela od tajanstvene bolesti. Nastala je pauza do sredine prošlog veka, kad se ponovo dogodio još jedan pomor ovaca.

Pre dvadesetak godina Harold Vilson (Harold Wilson), ondašnji premijer Engleske, odlučuje da se bolesne ovce ubiju i prerade u takozvanu stočnu hranu ili koštano brašno ili crkotinsko brašno, i ponovo vrate u lanac ishrane. Došao je trenutak kada nije bilo praštanja. Zašto? Ljudi u Engleskoj i Irskoj su preradili leševe uginulih ovaca. A nešto kasnije ne samo ovaca i goveda, već i svake druge bolesne ili uginule životinje. Beskrupulozna industrija mesa ne samo da je bukvalno išla preko leševa do profita, već je još naterala ljude da jedu te leševe. Ovde se zaista postavlja pitanje – kako sačuvati kožu i kako sačuvati dušu?

ŽIVOTINjSKO BRAŠNO – „CRKOTINSKO BRAŠNO“

Životinjsko ili stošno (koštano) brasno se tako zove ne zato što je namenjeno za ishranu zivotinja, nego zato što se pravi od leševa životinja. To je „brašno“ od životinja, a ne životinjsko brašno. Dakle, „stošno bračno“ ne znači brašno za stoku, nego brašno od stoke. Nije ni to slučajno, da je ovome brašnu dato tako nejasno ime.
 

Stoga samo radi jasnoće, u daljem tekstu ću ga nazivati „crkotinsko brašno“. Postavlja se pitanje – da li je ono što ljudi zovu meso i što jedu, zaista meso? Mora se priznati da spolja gledano zaista izgleda kao meso, mešutim unutra ima svega drugog više nego mesa. Proizvođaci „mesa“ su godinama bez smetnji vlasti varali narod, da bi došli do profita. Novac je bio u pozadini cele ove priče. Cilj je bio da se stvori odraslo govedo spremno za klanje, u roku od 6 meseci, umesto za dve godine. Jedini način da se to postigne, jeste da se životinji daju gotovi životinjski proteini kao hrana. I zaista, goveda su narasla za 6 meseci do veličine koju normalno dosegnu za dve godine. Goveda koja su hiljadama godina jela isključivo biljnu hranu, dobijala su samlevenu hranu od mrtvih životinja.

Po nemačkom zakonu, ako ugine neko govedo ili ovca, ono ne sme da se zakopa niti spali. Mora da se dovede veterinar, plati se neka taksa i životinja se odvozi u fabrike koje melju leševe. Melje se zajedno krv, salo, kosti, sve. Isto tako, ako u zoološkom vrtu ugine krokodil ili neka druga životinja, ona zavrsava na istom mestu. Svi psi i mačke koje ubiju zbog bolesti, starosti ili agresivnosti, takođe dospevaju u ove fabrike. Onda se ta samlevena smesa kuva u ogromnim kotlovima da bi se uništili mikroorganizmi. Kuva se na temperaturi od 121oC, pod pritiskom od 3 bara, i zatim prerađuje. Tako se dobija životinjsko ili „crkotinsko brašno“. Svi su bili ubeđeni da je ovaj proces dovoljan da unisti sve uzrocnike bolesti iz ovih leseva. Mi danas znamo da to nije istina. Prione nije moguće uništiti ni na 1000oC! Goveda koja su bila BSE pozitivna spalili su na 1000oC, a u pepelu ovih životinja još uvek su bili aktivni uzročnici ove bolesti! Dakle, kuvanje ne pomaže, pečenje ne pomaže. Postoji hipoteza da visoka temperatura ove degenerisane prione čini još opasnijima.

PRIONSKI REKVIJEM – OD USTA DO MOZGA

Kako izgleda put priona od usta do mozga? Svi koji su učili fiziologiju pre 10-15 godina verovali su da se hrana u organizmu razlaže na amino-kiseline, monosaharide, masne kiseline, itd. Međutim, to nije tako. Postoji jedan deo koji je otporan na sve sokove želuca, pa dospeva u creva nesvaren. U sluzokoži creva postoje transporteri koji aktivno preuzimaju kompletne DNK, kompletne RNK, i peptide, pa verovatno i cele proteine!

Preko portalne vene putuju do jetre, delom se metabolišu u jetri, pa se iz jetre rasejavaju po celom organizmu. Neki su tako tvrdokorni da nedodirnuti dospevaju u udaljena tkiva i organe kao što je mozak ili koštana srž. Čovek je prisilio životinje koje nikad nisu jele meso da postanu kanibali. Krava će mozda neko vreme da odbija ovu hranu, ali kad joj se ne daje nista drugo, počeće da je jede. Ova perverzna priča znači da se proteini svih ovih životinjskih vrsta, i čak njihova nasledna supstanca, njihovi geni kao i sve njihove bolesti, virusi, bakterije, otrovi iz njihovih leseva, skupljaju na jedno mesto i tu mesaju, da bi se dobila obogaćena, visokoproteinska doping hrana koja se zatim skupo prodaje ne samo „običnim smrtnicima“, već i sportistima, pa čak i bebama. Ljudi koji jedu meso unose prione i sve ostale gadosti preko usta u želudac. Prioni, kao i mnoštvo drugog bioloskog smeća ne biva uništeno stomačnom kiselinom.

Prioni dospevaju u creva, ulaze u krvotok i dolaze do mozga. U mozgu mi ljudi imamo te iste proteine, ali su oni kod nas zdravi. Prioni koji su preko mesa uneseni u organizam su bolesni. Sada se događa jedan jako zanimljiv i neobičan proces kojeg je bar delimično prvi razumeo nobelovac Prusiner. Taj pogresni protein – prion, uzročnik je jedne reakcije kristalizacije, tako da naši zdravi proteini počinju da se kristališu, deformišu se na isti našin kao i ovaj uneti protein, i talože u mozgu razarajući ga. Dakle, možemo reći da je on infektivan, da je preneo bolest, infekciju. On sam po sebi nije infektivan. Njegova pogrešna informacija jeste infektivna i patogena. Ovaj proces traje od 2-40 godina, koliko traje inkubacija, dok se ne ispolje prvi znaci bolesti.

SIMPTOMI

Početni simptomi Krojcfeld-Jakobove bolesti su: slaba koncentracija, malaksalost, poremećaji vida, poremećaji govora, gubljenje ravnoteže, a naročito motorički ispadi (atonija, katatonija). Javljaju se nekontrolisani pokreti mišića, buduci da su narocito osteceni delovi mozga u zoni precentralis, gde su centri za motoriku. Kod ove bolesti prvo je napadnuta zona precentralis, kao i mali mozak i produćeni deo kičmene moždine i oči. Bolesna osoba je jako agresivna, a potencijalni je samoubica ako je motorički sposobna da izvrši samoubistvo. Smrti su užasne sa polimorfnom kliničkom slikom, ili klasičnom slikom Krojcfeld-Jakovljeve bolesti ili hroničnim oblikom, kao što je Alzhajmerova bolest ili beta amiloidoza. Simptomi su različiti, individualni. Ima ljudi koji skoro tiho dođu do kraja života i nestanu bez velike drame. Ali u terminalnom stadijumu pacijenti sa manjim motoričkim, ali zato sa pojačanim mentalnim ispadima, neretko izvrše samoubistvo. Ako me pitate za lečenje, pomoći za sada nema. Jedini je savet da pazite dobro šta jedete.

UZGOJ STOKE I KLANjE

Kako uopšte danas nastaju goveda? Veterinar prođe sa jednim velikim špricom, oplodi oko 600 krava. Tele koje se rodi, odmah se odvaja od krave. Majke ne sme ni da ga pogleda, ni da ga olize. Ako krava poliže svoje tele, celi njen mlečni sistem se menja u pravcu dojenja teleta. Međutim, to se ne događa ako radnici odmah odnesu tele. Materinski instinkt se onda ne pokreće, a endokrini sistem tako radi da proizvodi veliku količinu mleka. Ne više 10 litara, nego 40 litara. Tele dobija kao zamenu za majčino mleko, takozvano „mleko“ koje se pravi od mrtvih životinja. To se zove „životinjsko mleko“, ali nemojte da vas taj izraz zavara kao „stočno“ brasno. To je u stvari „crkotinsko mleko“. Naravno, tele onda ne raste 2 godine, nego raste 8-12 meseci i onda bude zaklano. U ovom procesu na svakom koraku se odstupilo od zakona prirode. Profit i samo profit je jedina etika moderne prehrambene industrije.

MLEKO

Problem je što uzročnik BSE-a može da se otkrije samo kod krava starijih od 30 meseci, dok mlađe ne mogu da se testiraju do sada poznatim metodima. „Super krava“ i dalje daje 30-40 litara mleka i mi to mleko pijemo. U mleku se nalaze krvne pločice, a poznato je da se u krvnim pločicama nalazi puno priona, uzrocnika BSE-a i drugih prionskih bolesti. Međutim, niko o tome ovde ne govori. Svi kažu da je mleko zdravo. Mleko sada izgleda čisto, jer se današnjim testovima ne može dokazati prisustvo priona. Ali ne zaboravite da osoba koja će mozda tek za 10 godina dobiti prionsku bolest, Alzhajmerovu ili Krojcfeld-Jakovljevu bolest, već je sad ima. Hormoni rasta su se ranije davali deci koja zaostaju u rastu. To je trenutno popravljalo stvar, ali je kasnije dolazilo do komplikacija. Dolazilo je do nesrazmernog sazrevanja kostiju, dolazilo je do tumora mozga, hormonalnog disbalansa i metaboličkih poremećaja, pa su ova deca često umirala od toga. Zato je to izbačeno. Deci se ne daju hormoni rasta, ali se zato daju govedima! – hormoni i antibiotici i crkotinsko brašno. Ta goveda, naravno, završavaju u stomacima ljudi.

Danas postoje psiholozi i psihijatri za naše kućne ljubimce. Dokazujemo koliko je naš Lesi bistar i pametan. A kad Lesi ugine, to jest umre, mi mu načinimo pravi pogreb sa ceremonijom, pa mu još i spomenik sa slikom načinimo. Mnogi psi i drugi kućni ljubimci žive bolje nego mnogi ljudi. Zanimljivo je da ljudi koji žive zajedno sa jednom životinjom personifikuju istu kao da je čovek, dok drugu životinju muče, ubijaju i jedu.

Životinje imaju neku vrstu svesti. Kada goveda idu na klanje, ona tačno znaju kuda idu. Sve životinje imaju strah od smrti, kao i ljudi. Jedan moj prijatelj koji je stanovao preko puta klanice, pričao mi je da otprilike negde na sredini mosta preko Majne počinje takva strašna rika goveda, da to niko nije mogao da objasni. I ljudi koji rade u klanicama kažu da životinja zna da će je oni ubiti. U stanju takvog stresa, životinja luči hormone agresivnosti, stresa, straha, endorfine i toksine iz vlastitih ćelija. Uz već spomenute hormone i antibiotike kojima su životinje tovljene, uz prione i mnoge druge uzročnike kojima vrvi naša šnicla, ima ljudi koji veruju da je u tom koktelu smrti njihovo zdravlje, njihova snaga.

EPIDEMIOLOGIJA

To je samo vic – što kazu da je u Nemačkoj trenutno zaraženo samo 26 goveda. Ne može se sada znati kolika je zaista razmera epidemije. Testovi nisu dovoljno senzitivni, a ovde se je tek otpočelo sa testiranjem. Inkubacija bolesti je duga i niko ne može znati koliko je ljudi, goveda, a i drugih životinja inficirano i infektivno. U Engleskoj je do danas registrovano oko 200.000 BSE pozitivnih goveda.

Crne cifre govore i o pola miliona goveda. Toliki broj sa tako slabim testovima. Kakva nas neugodna iznenađena čekaju kada optimizujemo BSE test? Sve životinje koje su hranjene crkotinskim brašnom, a to je oko 98%, potencijalni su nosioci uzročnika prionske bolesti. Danas se ne može znati koliko je ljudi inficirano BSE-om. Inkubacija traje i do četrdeset godina, a nauci još nije poznata razlika između hroničnog i subakutnog razvoja prionske bolesti kod ljudi. Eksperti procenjuju da nas do 2010. godine očekuje velika epidemija, i računaju od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona mrtvih u Evropi! U slucaju BSE-a čovek može da kaže: „Dobro, neću jesti meso.“ Ali ko se do sada inficirao, nema mu pomoći. Za sada nema leka. Jasno je da ako prion ne može da se ubije toplotom od 200oC, onda ne pomaze ni sterilizacija kod hirusških zahvata. I prioni i virus side mogu se preneti transfuzijom ili transplantacijom organa. Poznajem neke pacijente koji ne spadaju u rizične grupe, a imali su peh da obole od side. Leže u bolnici kao žrtve, bez imalo vlastite krivice. Neutešno gledaju u jednu tačku i čekaju.

DA LI SE ZAISTA ZDRAVO HRANITE?

Niko od nas ne brine puno oko toga da pročita etiketu na nekom proizvodu, da bi video šta sve on sadrži. Proizvod je spolja lep, možda je glavni sastojak veoma zdrav. Nekad je vrlo teško spolja prepoznati šta je to zapakovano, jer je proizvod toliko prerađen da je postao neprepoznatljiv.
 

Poznajem jednog momka koji ne jede meso. Sedim u kantini na Univerzitetskoj klinici i gledam kako ovaj moj drug, ubeđeni vegetarijanac, istresa iz flaše „Magi“ na svoju salatu, i to u solidnoj kolicini. Zaprepastilo me je to koliko ljudi malo znaju o time šta stavljaju u usta i koliko neograničeno veruju onima koji u njima ne vide ništa drugo osim svog profita.
 

Ja sam nedavno slučajno saznao kako se pravi „Magi“. Sve što umre, ugine, umre od životinja, bukvalno sve, bez obzira na bolest, bez ostatka donosi se u jednu ogromnu halu prepunu pacova i miševa. Da to vidite ne biste verovali svojim očima. Kako to zaudara! Sudnji dan. Neće đavo uništiti zemlju vatrom, već smradom. Smrad je sto puta gori od ognja. A onda dolaze mali i veliki bageri, uzimaju svojim velikim kašikama životinje, i te naduvene poluraspadnute lešine stavljaju u jedan ogroman lonac.

U tom loncu kljuša sona kiselina (HCl). Crkotine se bacaju u tu ključalu sonu kiselinu i ključaju dok se potpuno ne raščine do atoma. Onda se ta neobična „ćorba“ začini natrijumovim hidroksidom da bi se PH (kiselost) dovela na fiziološki nivo, da bi to moglo da se unosi u ljudski organizam. Još se u „to“ stavljaju veštačke arome. „Magi“ se onda hladi, flašira, i na simpatične flašice lepi se etiketa koja otvara apetit svima, pa i vegetarijancima koji ne znaju šta čine kada time izdašno začine salatu. Tek posle nekoliko dana sam ovom svom kolegi ispricao ovu kratku priču.

On mi nije verovao, raspitivao se, tražio na internetu, i odmah je raskrstio sa „Magijem“. To je prosto neverovatno kako se narod masovno truje uzimajući smesu ogromnog broja otrova u sebe i kako u potpunom neznanju ruinira svoje zdravlje. Kako nas ubijaju i truju na najbrutalniji, najbestijalniji način, a mi nemamo pojma ni o čemu. Neki ljudi kažu: „Mi se hranimo isključivo biljnom hranom, samo još jedemo mleko i jaja.“ Danas to izgleda više ne vazi. Onaj ko jede mleko i jaja, koja su dobijena od stoke koja je hranjena crkotinskim brašnom, i sam jede crkotinu.

SIDA IZ TANjIRA!

Sada žu govoriti o dva brata iz Demokratske Republike Kongo. U pitanju su dva brata majmuna – šimpanze. Jedan se zvao Merlin i živeo je do 1985. godine. Koristili su ga u američkim vazduhoplovnim jedinicama u Kongu da regrutuje druge majmune za neke čudne američke vojne ciljeve. Godine 1985. Merlin je umro od starosti, a iz njegovog tela je tek nedavno bio izolovan jedan virus pod imenom Simian immunodeficiency virus (SIV). Danas znamo da od SIV-a potiče virus HIV1, to jest virus side. Ova dva virusa se skoro uopšte ne razlikuju. Afrički zeleni majmuni, šimpanze, a i mnogi drugi majmuni su prirodni domacini virusa SIV-a. Čudno je da nijedan od majmuna nikad nije oboleo od majmunskog virusa side.

Postoji 16 vrsta Simian immunodeficiency virus-a kod majmuna i nijedan nije patogen za majmune. Oni su zdravi nosioci tih virusa. Oni žive sa njima i umiru, a da se ne razbole od njih. Međutim, ljudi u Kongu, u zapadnoj i centralnoj Africi, jako su voleli da jedu majmune. Ubijali su ih i za njih je majmunsko meso bilo najveća poslastica. Čak nisu cedili ni krv, jer je kod nekih Afrikanaca običaj da ostave krv da bi meso bilo ukusnije.

Dugo godina se nije nista dogodilo. Međutim, 1959. godine dogodio se bioločki skok ovog virusa sa majmuna na čoveka putem konzumiranja majmunskog mesa. Postoji oko 160 vrsta majmuna, a skoro svi majmuni u zapadnoj i centralnoj Africi su normalni nosioci jednog od 16 majmunskih virusa za nedostatak imuniteta (immuno deficiency). Ranije se smatralo da je virus side nastao putem polio vakcinacije 1957. godine koju je u Africi sprovela Svetska zdravstvena organizacija, a koja je dobijena delom od bubrega spomenutih majmuna. Međutim, danas je ta teza iz vise razloga opravdano odbačena.

Danas ozbiljna nauka zna da je virus side kod ljudi jos neadaptirani mutant majmunskog SIV-a. Koliko će miliona ili milijardi ljudi odneti virus side dok se ne adaptira i kod ljudi i postane bezopasan kao majmunski, to niko danas ne zna. Virus side je prvi put izolovan kod muškarca iz Konga koji je umro 1959. godine. Danas imamo 50 miliona inficiranih u svetu, od čega je 20 miliona već umrlo.

U poređenju sa srednjovekovnom „crnom smrti“ kada je umrlo 25 miliona Evropljana, ili sa španskim encefalitisom 1918.-1919. godine kada je takođe umrlo 25 miliona, mogli bi da pomislimo da je vreme da ova epidemija prestane. Mđjutim, ona neće prestati iz prostog razloga sto se stalno odvija globalizacija sveta i bukvalno seoba naroda svakog dana na svakom aerodromu, i što se skoro nista ne čini da se spreče putevi širenja ovog virusa.

Virus tako brzo mutira da nijedan imuni sistem nije u stanju da razvije bilo kakav front protiv njega. 1969. godine, jedan dečak iz Sent Luisa (USA) umro je od tada nepoznate bolesti. Pre par godina je iz njegovog tela izolovan virus side. Kako se ovaj dečak uopste zarazio? 1976. godine iz leša jednog Norveškog mornara, takođe je izolovan virus side. U Zimbabveu, u velikim gradovima, kod više od 70% žena izolovan je virus side iz krvi. Skoro da i nema živih ljudi izmedju 15 i 49 godina u nekim regionima. Ostali su skoro samo deca i starci. Sahrane su tamo masovne, svakog dana. Na jednom groblju je zakopano 108 umrlih od epidemije.

Prolazi se mnogo kilometara, a da ne možete sresti odraslog čoveka, naročito u Zimbabveu. Deca lutaju okolo i ne može im se pomoći. Ne idu u školu, jer škole ne rade. Ako su još dede i bake živi, ta deca su srećna jer ima ko da ih zbrine. Od 50 miliona HIV pozitivnih u svetu, u Africi se nalazi 40 miliona. Razmere katastrofe su nesagledive, prognoza nezahvalna i neizvesna. Molim vas, zapamtite da epidemije AIDS-a i BSE-a nisu prirodne katastrofe. Oba zla došla su iz poremećenog odnosa u prirodi, koje je prouzrokovao čovek.

Piše: dr Robert Elez autor čuvene knjige sa gornje slike „Smrt iz tanjira“