U gradu Uru življaše čovek po imenu Avram.
Ur je bio lep grad. Tu je bilo trgovaca i pisara i udobnih kuća za njih i za bogate građane kakav je bio Avram. Ljudi su se klanjali boginji meseca u jednom lepom hramu izgrađenom od opeka.
Jednog dana Bog se obrati Avramu. Imao je da mu saopšti nešto što ovoga veoma iznenadi.
„ Napusti Ur „, reče Bog „ i pođi u zemlju koju ću ti ja pokazati. Učinuću te velikim i blagosloviću te. Učiniću da ti budeš blagoslov svima ljudima gde god da su. „
Avram se silno zamisli. Da bi poslušao Boga, imao je da napusti svu udobnost gradskoga života i da ostane bez stalnoga doma. Da živi u šatoru seleći se od jednog do drugog izvora vode.
Ali Avram se uzdaše u Boga te ga posluša. On reče Sari, ženi svojoj, da pripremi sve blago koje behu stekli i bude spremna da napuste Ur.
Najpre se zaustaviše u Haranu, daleko prema severu, sve dok stari Avramov otac ne umre. Tada Avram, Sara i sinovac Avramov po imenu Lot krenuše na putovanje koje će trajati do kraja Avramovog života.
Avram i Sara nisi imali poroda, ali su s njima bile mnogobrojne sluge i pastiri njihovi i Lotovi, a gonili su stada ovaca i koza, kao i magarce koji su nosili sav prtljag.
Lagano su se kretali od jednog do drugog studenca ili izvora, podižući na svakom novom boravištu šator od crne jareće kože. Držali su smer prema Haranu, kako Bog zapovedi Avramu.
