Pravilno sušenje lekovitog bilja – Dr Džon Kristofer

 

Raširiti tanak sloj biljke na staklo za sušenje (obično je to staklo prozora pokriveno gazom) montirano na nogare, postavljeno na policama, oslonjeno na stolice, itd. To omogućava slobodnu cirkulaciju vazduha, kako iznad, tako i ispod, povremeno okretati biljku. Sušenje treba obaviti u seni, nikada na direktnom suncu, što je brže moguće, tako da eterična svojstva i boja lista budu zadržani (3 do 4 dana je obično dovoljno). Biljke koje se previše sporo suše, bez dovoljno toplote, previše vlage u vazduhu ili sa previše toplote, direktno izložene suncu, izgubiće aktivna svojstva ili eterične sastojke.

 

 

Sušiti u sobi bez prašine, na blagoj temperaturi i van domašaja direktnog sunca (potkrovlje sa unakrsnom ventilacijom je naročito dobro). Biljke se mogu raširiti na staklu za sušenje. Mogu biti vezane u male svežnjeve i okačene sa glavama cvetova nadole, na konopcu raširenom kroz sobu (ovo je naročito dobro za lišće i kada se cela biljka suši). Kada se koristi stalak za sušenje, povremeno okretanje biljke sprečiće buđanje, a biljka mora biti osušena tako da pucketa (polomi se ili raspadne i na blago savijanje ili pritisak) pre skladištenja, jer će u suprotnom vlaga koja ostane u biljci izazvati buđanje. One biljke koje se suše na konopcu treba ukloniti odmah pošto se potpuno osuše, jer će privući insekte i prašinu.

 

 

Sušenje u rerni je generalno loše, zbog teškoće u preciznom regulisanju temperature i ako se uradi pogrešno, ulje ispari i biljka bude spaljena. Ali kada je kontrolisano (ispod 38 stepeni celzijusovih), veštako sušenje je moguće i više vrednosti će se sačuvati ovim brzim procesom sušenja. Biljka koja se brzo osuši imaće malo mirisa ako je perfektno suva, ali posle nekog vremenskog perioda nešto vlage se ponovo apsorbuje iz atmosfere i ponovo dobija svoj pravi miris. Kada se koristi veštačka toplota (kao što je električni ili gasni gorionik), treba imati ventilator sa automatskim prekidačem, tako da kada god ima toplote i ventilator radi, a kada ventilator ne radi i grejanje se gasi. Ventilator se takođe može samostalno rukovoditi. Termostat će ovo automatski uraditi.

 

Sortiranje i označavanje: Pazite da svo bilje čuvate odvojeno i označeno tokom procesa sušenja, jer osušene biljke izgledaju drugačije nego zelene, a u većini slučajeva, identifikacija će biti teža.

 

 

Aromatici: Ove biljke treba sušiti po delu biljke, koji treba da se koristi, ali budite veoma pažljivi da nisu nagomilani (jedan sloj je najbolji) i da je sušenje umereno; uvek u senci ili unutra.

 

Kora: Većina kora se najbolje koristi sveža, a ipak one dobro zadržavaju svoja lekovita svojstva i kada su suve. Za lako rukovanje i upotrebu, koru treba iseći u umereno male delove pre sušenja. One se mogu sušiti napolju na umerenoj sunčevoj toploti, položene na ploče, štapove, daščice, itd. i po nekoliko centimetara razmaka, kako bi vazduh slobodno cirkulisao. Preko noći se moraju uneti unutra, u prostoriju sa dobrom ventilacijom, sa razmakom između delova, zbog slobodne cirkulacije vazduha. Suvoća kore se može testirati blagim savijanjem i ako nema vlage one će odmah pući.

 

Pupoljci: Sušiti slično listovima.

 

Lukovice: One se mogu sušiti u senci sa dobrom cirkulacijom vazduha, ili još bolje, mogu se okačiti u torbe od mrežice.

 

Bobice: One se moraju sušiti u senci, na umerenoj temperaturi i nikada prebrzo. Treba da bude samo jedan sloj bobica na sušnom rafu, jer se jako lako ubuđaju.

 

Izraštaji: Dodaci (čvor na drvetu, kvržice, itd.) zahtevaju samo nekoliko dana izlaganja vazduhu, na stolu pre skladištenja.

 

Cvetovi: Cvetovi se uglavnom koriste sveži, ali se mogu čuvati u formi sirupa (kao na primer karanfilić ili mak), u konzervama (jaglika) ili sušeni, iako se sušenje mora obaviti brzo i pažljivo. Cvetovi se suše različito – kod nekih se koriste samo peteljke, neki se čuvaju sa celom glavom, kod nekih se zadržavaju listovi oko njih, dok se kod nekih uklanja cvet i koristi samo šipak. Cvetove ne treba izlagati direktnoj sunčevoj svetlosti tokom sušenja, a dopuna u maloj količini veštačke toplote je najbolja da se ubrza proces. Dobar test za cvetove jeste da kada izgube boju i miris, onda su izgubili i lekovita svojstva.

 

Plod: Različito se suši i u većini slučajeva može se sušiti na suncu (plod treba iseći na relativno tanke kriške, jer veliki komadi će se ubrzo ubuđati). Sušenje ventilatorom i veštačkom toplotom je takođe dobro.

 

Smola: Nju ne treba sušiti kada se čuva u zatvorenim posudama ili se može osušiti i kristalizovati (obe opciju su dobre).

 

Biljke: Ukloniti mrtvu ili trulu materiju, tanko raširiti po površini za sušenje ili vezati u veoma male gomile i okačiti na oko 30 cm razmaka u linije, duž dobro provetrene prostorije, dok se potpuno ne osuše.

 

Listovi: Otkinuti sa stabla (osim onih sa listićima kao timijan i čubar). Slobodno raširiti po površini za sušenje, van domašaja direktnog sunca (omogućavajući slobodnu cirkulaciju vazduha iznad i ispod) i pomerati da se izbegne buđanje.

 

Rizomi: Sušiti isto kao korenje.

 

Korenje: Većina korenja se može osušiti i sačuvati određeno vreme, ali određeno korenje gubi svoja lekovita svojstva sušenjem (kao što je vinobojka) i mora se koristiti sveža ili se čuvati zakopana u pesku ili pokrivena zemljom kako bi se sačuvala od kvarenja. Da bi se korenje sušilo treba da se očisti (četka je odlična ili se može upotrebiti malo hladne vode) istrulela materija, vlakna i male žilice, sa izuzetkom određenog smolnog korenja. Crvljivo i nagriženo korenje treba odbaciti. Debelo i snažno korenje treba podeliti, iseći na male komade (dok je korenje joše zeleno i sveže), jer će to ubrzati proces sušenja, oporavka i lakše će se koristiti. Ako je koren pokriven žilavom korom, svući je odmah, što duže čekate, biće teže. Nearomatično korenje (koje se uglavnom sastoji od vlakana ili malog vrha) može se sušiti veštački, temperaturom ispod 38 stepeni celzijusa. Aromatično korenje treba sušiti čestim strujanjem hladnog vazduha. Uvek je bolje sušiti korenje u mračnoj prostoriji, jer će sunčeva svetlost pretvoriti svetlije nijanse u tamnije. Pre skladištenja korenja u odgovarajuću posudu, uvek testirati suvoću – ako se prepolove pri blagom savijanju, onda su potpuno suvi.

 

Semenje: Semenje raste u štitastoj cvasti. Mahune treba ostaviti na biljci do sazrevanja. Zatim staviti razdvojene (kao što je ranije opisano), raširene na stakla za sušenje, sukna ili na platno položeno na pod u toploj sobi sa dobrom ventilacijom, pet do šest dana. Nakon toga plevu treba ukloniti (kao što je ranije opisano) na blagom povetarcu. Potom se semenje ponovo raširi, na suknom pokrivenoj staklenoj površini za sušenje, na dodatnih sedam do deset dana, ali ih treba često okretati. Semenje mesnatog voća, nakon što se odvoje od opne koja ih okružuje i vlažne materije, treba staviti na sto ili neko suvo mesto i povremeno trljati tokom procesa sušenja, tako da bude čisto kada se osuši. Generalno, semenje se sakuplja kada je potpuno zrelo. Potrebno je malo nege i posle tri do četri dana na čistom podu ili žičanoj mreži (gde postoji slobodan prostor za vazduh ali bez izlaganja suncu) semenje je spremno za skladištenje.

 

Klice: Sušiti isto kao i listove i biljke, unutra i van domašaja sunca.

 

Glavno stablo: Sušiti isto kao listove i grančice.

 

Stabljike: Sušiti isto kao i koru, jer su žilave vrste biljke.

 

Vrhovi: Sušiti pažljivo, kao listove i cvetove.

 

Lukovica: Sušiti slično kao i korenje.

 

Grančice: Sušiti isto kao i listove, ali malo duže.

 

Drveće: Sušiti isto kao i koru, ali na sunčevoj svetlosti će svetlije drvo postati tamno.