Antikancerogene fitohemikalije – dr. Nil Nidli

Prirodne hemikalije pronađene u prirodnoj hrani se nazivaju fitohemikalije. U jednom pogledu, vitamini ili bilo koji drugi sastojci koji su pronađeni u biljnim proizvodima mogu se označiti na taj način. Međutim, izraz se najčešće koristi za hemikalije iz hrane koja dolazi iz biljnih izvora, koje se ne mogu dobiti iz životinjskih proizvoda. Postoji doslovno na hiljade fitohemikalija, od kojih mnoge verovatno imaju ulogu u borbi sa rakom. Mnoge od ovih hemikalija su tek od nedavno počele da se cene. Nema sumnje da mnoge druge fitohemikalije tek treba otkriti.

 

Čak i pored toga, sve što pronađete u pilulama-dodacima hrane, predstavlja jučerašnju (lošu) nauku. Bez obzira šta će postati najprodavanija fitohemikalija sledeće godine u prodavnicama, možete da budete razumno sigurni da će oni koji jedu obilje biljne hrane već dobijati darežljive doze tog jedinjenja. Sa druge strane, oni koji izbegavaju voće i povrće moraće da čekaju da se kompanije za proizvodnju vitamina prvo uvere u korist i mogućnost prodaje ovog jedinjenja, a onda da osmisle kako da ga stave u pilulu.

 

Istraživanje za istraživanjem nastavlja da otkriva koristi različitih fitohemikalija u pogledu zaštite od raka. Dr Džon D. Poter (John D. Potter) iz Fred Hačinsonovog centra za istraživanje raka u Sijetlu istakao je da te fitohemikalije obično deluju na jedan od dva načina: ili funkcionišu kao blokirajući agensi ili kao supresivni agensi. Blokirajući agensi deluju na kancerogene materije – sprečavajući ih da utiču na telesne ćelije (to se može ostvariti uništavanjem njihove aktivnosti ili na druge načine). Supresivni agensi deluju na same ćelije tela, boreći se sa malignim promenama koje su mogle da započnu kancerogene materije.

 

 

 

Jedna grupa hrane koja je bogata faktorima koji štite od raka je povrće označeno kao krstašice. Među ove članove porodice kupusa spadaju prokule, karfiol, kelj, keleraba i kupus. Jedno istraživanje je pokazalo da su oni koji su jeli kupus najmanje jednom sedmično imali za dve trećine manji broj slučajeva raka debelog creva od onih koji su ga jeli jednom mesečno ili manje. Indoli su fitohemikalije u ovim biljkama koje štite od raka. Ta jedinjenja deluju kao blokirajući agensi povećavanjem količine enzima debelog creva koji mogu da deaktiviraju kancerogene materije.

 

Ishrana svežim voćem drastično smanjuje rizik od određenih tipova raka. U istraživanju zdravlja jedne grupe ljudi koje je uključivalo 34.000 subjekta, oni koji su jeli voće dva puta dnevno smanjili su svoj rizik od razvijanja raka pluća za izvanrednih 74% u poređenju sa onima koji su jeli voće manje od dva puta sedmično. Rak stomaka i drugi tipovi raka su takođe bili drastično smanjeni. Preko 90% od 34.000 ispitanika bili su nepušači, što znači da su svi imali nizak rizik od razvijanja raka pluća od samog početka. Međutim, nepušači neretko dobijaju rak pluća. Ovo istraživanje pokazuje da se njihov rizik može još više umanjiti uključivanjem obilja voća u ishranu.

 

Soja je još jedna namirnica koja je visoko cenjena zbog svojih osobina koje štite od raka. To je istinski zlatni rudnik fitohemikalija koje čuvaju od raka. Dr Mark Mesina (Messina) je sažeo preko 30 različitih epidemioloških istraživanja soje i raka u svojoj knjizi: “Obična soja i vaše zdravlje” (The Simple Soybean And Your Health). On ističe da rezultati ukazuju da su oni koji su konzumirali najviše sojine hrane imali najmanje slučajeva raka. Ova istraživanja ukazuju da soja umanjuje rizik od raka na mnogim mestima uključujući dojku, debelo crevo, zadnje crevo, pluća i stomak.

 

 

Pokazano je da beli luk štiti od raka u razvoju; kod miševa je efektivan u lečenju raka. Količina od 50 mg belog luka, dodatog u 85 g vode i datog miševima sa rakom bešike dovelo je do značajnog povlačenja raka, dok 500 mg luka ne samo da je umanjilo veličinu tumora već je i smanjilo stopu smrtnosti od raka. Sve ovo se odigravalo bez sporednih efekata. Istraživači veruju da je beli luk mogao da stimuliše imuni sistem miševa, pomažući im da se bore sa rakom.

 

Poruka na osnovu ovih nekoliko izabranih primera nije da bi trebalo da jedemo sendvič od soje, kupusa i luka svakog dana. Umesto toga, navodim ova istraživanja samo da bih ilustrovao obilje naučnih informacija koje govore o raznovrsnom voću, žitaricama i povrću. U stvari, neka od najuzbudljivijih istraživanja posmatraju sve ove tipove hrane zajedno. Na primer, dr Volter Vilet (Walter Willett) sa Harvarda je zapazio da postoji obilje doslednih naučnih dokaza koji prikazuju da “veliko unošenje voća i povrća” umanjuje rizik od “većine vrsta raka kod ljudi”. Vilet vidi u ovim dokazima podršku za “koncept da mikronutrijenti (kao što su vitamini, minerali i druge fitohemikalije) mogu da igraju važnu ulogu u prevenciji raka kod ljudi”. Zaista, korišćenje voća i povrća je povezano sa nižim stopama raka dojke, debelog creva, zadnjeg creva (rektuma), pluća, prostate, mokraćne bešike, stomaka, jednjaka, grlića materice, grkljana, usta, ždrela (grla) i jetre.

 

Nacionalni istraživački savet je došao do sličnih zaključaka kao dr Vilet: “Postoje dosledni dokazi da je potrošnja voća i povrća zaštitni faktor protiv nekoliko vrsta tumora… Prema tome, pri razmatranju odgovarajućih preventivnih mera, potrošnja odgovarajućih namirnica (same hrane) – a ne odvojenih zaštitnih komponenti te hrane – mora se ohrabrivati”. Drugim rečima, Nacionalni istraživački savet ohrabruje sve Amerikance da jedu hranu koja sadrži jedinjenja koja štite od raka, umesto da traže dodatke koji sadrže ta jedinjenja. Uzimajući u obzir obilje dokaza o značaju zaštitnih fitohemikalija u voću, žitaricama i povrću, moram da se složim.

 

Čak ako i vršenje drastičnih promena u ishrani može da izgleda obeshrabrujuće, potrudite se. Postoji mnoštvo kuvara za korišćenje prirodne hrane koji mogu da načine prelaz daleko lakšim. Te knjige opisuju obilje vrsta voća, žitarica i povrća u velikom broju dobrih i ukusnih recepata. Dodatak II navodi nekoliko takvih knjiga.