Svi dijabetičari nisu isti – Dr Nil Nidli

Dijabetičari su često podeljeni u četiri kategorije. Od ove četiri kategorije, postoje u stvari dva osnovna tipa dijabetesa: od insulina zavisni dijabetes melitus (insulin-dependent diabetes mellitus, IDDM), često označen kao tip I, i od insulina nezavisni dijabetes melitus (noninsulin-dependent diabetes mellitus, NIDDM), često označen kao tip II. Iako će neki “čistunci” činiti sve što mogu kako bi koristili izraze IDDM i NIDDM, u ovom poglavlju ću koristiti izraze tip I i tip II. Treći tip dijabetesa se javlja u trudnoći i naziva se gestacioni dijabetes melitus. Četvrta kategorija dijabetesa uvrštava niz ređih uzroka poremećaja kao što su oni koji nastaju usled hormonalnih ili drugih poremećaja.

 

Tip I dijabetes je najteži oblik bolesti. Tipično je da se javlja u detinjstvu (ali se može javiti u bilo kom dobu) i zbog toga je ranije nazivan “mladalački (juvenilni) dijabetes”. Najčešći uzrok dijabetesa tipa I je razaranje ćelija koje proizvode insulin u pankreasu, koje vrši sopstveni imuni sistem. To se označava kao “autoimuno razaranje”. Specifični faktori koji pokreću ovaj autoimuni proces su se pokazali teško shvatljivim. Iako su neki slučajevi povezani sa virusima ili hemijskim toksinima, i dalje je dosta toga nepoznato o započinjanju procesa dijabetesa tipa I. Izgleda da postoji genetička sklonost ka bolesti, pored sredinskih faktora koji započinju proces oboljenja. Neka od najzanimljivijih novijih istraživanja povezuju neke slučajeve dijabetesa tipa I sa nenormalnom imunom reakcijom na belančevine iz mleka. Sada znamo da deca koja su dojena kraće vreme ili koja su ranije počela da koriste kravlje mleko imaju povećani rizik od ovog tipa dijabetesa. U stvari, korišćenje kravljeg mleka može da predstavlja okidač koji započinje oboljenje u preko polovine svih slučajeva dijabetesa tipa I.

 

Bez obzira na uzrok njihovog dijabetesa tipa I, pogođene osobe gube sposobnost da proizvode odgovarajuće količine insulina i imaju apsolutnu potrebu za injekcijama insulina. Bez tih injekcija ulaze u stanje zvano dijabetična ketoacidoza, koje je smrtonosno ako se odmah ne leči. Zbog svoje apsolutne potrebe za insulinom, osobe sa dijabetesom tipa I se obično otkrivaju na ranim stupnjevima oboljenja. Obično imaju simptome kao što su prekomerno mokrenje (poliurija), prekomerna žeđ (polidipsija), prekomeran osećaj gladi i prekomerno konzumiranje hrane (polifagija). Često pate od umora i gubitka težine.

 

Zašto dijabetes tipa I razvija ove simptome? Do odgovora se najbolje dolazi kratkim pregledom nekih od glavnih činjenica o šećeru u krvi i kako se on kontroliše. Glavno gorivo za naša tela je prost šećer zvan glukoza. Međutim, postoji potencijalan problem sa ovim izvorom goriva. On može da uđe u svaku telesnu ćeliju samo ako je prisutan insulin. Neki su uporedili insulin sa ključem koji otvara “vrata” na telesnim ćelijama kako bi neophodno gorivo, glukoza, moglo da uđe u ćeliju. Međutim, ako ne postoji dovoljna količina insulina (kao u dijabetesu tipa I) ili ako su brave na vratima “blokirane” tako da insulinski ključ ima problema da ih otvori (kao što se može javiti sa otpornošću na insulin kod dijabetesa tipa II), onda nivo šećera u krvi može da raste. Kada nivo šećera u krvi značajno poraste, sposobnost bubrega da zadrži šećer je preopterećena i šećer se izbacuje urinom. Šećer sa sobom nosi vodu, dovodeći tako do prekomernog mokrenja koje je toliko poznato kod nekontrolisanog dijabetesa. Gubitak vode proizvodi još jedan simptom dijabetesa: povećanu žeđ. U isto vreme, šećer ne dolazi do telesnih ćelija u odgovarajućoj meri. U određenom smislu, telesne ćelije gladuju jer nemaju energije. To može da prouzrokuje zamor, gubitak težine i preterani osećaj gladi.

 

Na sreću, samo oko 5-10% dijabetičara u Americi spada u kategoriju dijabetesa tipa I. Ostatak su dijabetičari tipa II. Te osobe ili imaju problem zvan “otpornost na insulin” ili manje opasan slučaj nedovoljne proizvodnje insulina u odnosu na one sa varijetetom tipa I. U stvari, većina osoba sa potpuno razvijenim dijabetesom tipa II ima oba ova problema. Izgleda da postoji mnogo različitih uzroka dijabetesa tipa II; većina izgleda ima genetičku osnovu. Većina osoba sa ovim tipom dijabetesa ima člana porodice kome je takođe ustanovljena ova bolest. Na primer, mnogi američki urođenici imaju ovu genetičku težnju; međutim, izgleda da nisu imali dijabetes dok nisu usvojili zapadnjačku ishranu sa obiljem šećera i masti. Jednostavno rečeno, obično je potrebna kombinacija dva faktora kako bi se razvio dijabetes kod odraslih. Jedan je genetika, a drugi je loša ishrana – kao ona koju upražnjava prosečni Amerikanac.

 

Mnoge osobe sa dijabetesom tipa II proizvode obilje insulina, ali je njihovo telo otporno na njega. Ovo stanje otpornosti na insulin se može ispraviti promenom načina života. Održavajući odličnu ishranu, ostvarujući idealnu težinu i započinjući program vežbanja, mnogi dijabetičari tipa II mogu da kontrolišu svoj šećer u krvi samo promenama svoga života. Nekima su potrebne pored promena u ishrani i pilule za pomoć u kontrolisanju šećera u krvi.

 

Zbog osetljivije prirode dijabetesa tipa II u poređenju sa tipom I, on često prolazi neustanovljen. Osoba sa dijabetesom tipa II može da nema nijedan klasični znak dijabetesa kao što je prekomerno mokrenje, prekomerna žeđ, prekomerna glad, zamor ili gubitak težine. Procenjeno je da, u bilo kom trenutku, celih 50% dijabetičara tipa II ostaje neutvrđeno. Naravno, neutvrđeni dijabetes i dalje stvara štetu postepeno i tiho. Oko 20% novoutvrđenih dijabetičara tipa II već ima oštećenja očiju (retinopatiju).25 Ponekad će osobi koja ništa ne očekuje biti rečeno da ima dijabetes kada rutinska kontrola krvi otkrije povećani nivo šećera u krvi. Ako je šećer u krvi iznad 125 posle noći bez jela, to ukazuje na dijabetes. Međutim, osobe mogu da imaju dijabetes sa nivoom šećera u krvi ispod tog nivoa. Ako lekar sumnja na dijabetes kod osobe sa relativno niskim šećerom, može se izvršiti naredno testiranje. Oralni test tolerancije na glukozu proverava dijabetes mereći odgovor šećera u krvi osobe na proizvode sa šećerom. Trudnice rutinski vrše takve testove kako bi se osiguralo da nemaju dijabetes. Neki lekari preporučuju da drugi iz opšte populacije treba da se testiraju na toleranciju na glukozu. U zavisnosti od lekara, neki će preporučiti test za one sa većom gojaznošću i/ili genetikom. Drugi preporučuju test tolerancije na glukozu svima čiji je šećer viši od određenog nivoa. Neki će proveriti sve one sa šećerom preko 105; neki veoma konzervativni doktori će preporučiti test svim svojim pacijentima koji dugotrajno imaju šećer preko 95, pošto to obično ukazuje da u najmanju ruku osoba ima gen za dijabetes tipa II. Nivo glikozilovanog hemoglobina (o kome se govori kasnije u ovom poglavlju) bi mogao da zameni test tolerancije na glukozu u registrovanju dijabetičara sa šećerom u krvi manjim od 125.

 

Iako se dijabetes tipa II može otkriti takvim testovima krvi za povišeni šećer, mnogi Amerikanci ne posećuju zdravstvene radnike radi takvih preventivnih usluga. Čekaju dok se ne razbole. To je šteta. Kao rezultat toga, mnogi dijabetičari tipa II postaju svesni svoje bolesti tek kada dožive potencijalno ireverzibilne probleme kao što su oboljenje očiju ili bubrega, nervni problemi ili infarkt.

 

U vezi sa gestacionim dijabetesom, pogođeno je 2-5% svih trudnih američkih žena. To znači da se svake godine oko 200.000 dece rađa od majki sa gestacionim dijabetesom. To je značajno, zato što kod te dece postoji povećani rizik od zdravstvenih poremećaja kao što je porođajna trauma, niži šećer u krvi pri rođenju (neonatalna hipoglikemija), a čak i prevremena smrt u ranom detinjstvu (perinatalna smrtnost). Poruka je jasna: ako ste dijabetičar koji je u drugom stanju, ili ako obolite od gestacionog dijabetesa, trebalo bi redovno da nadzirete šećer u krvi. Vaša ishrana i način života moraju da bududobro regulisani. Štaviše, bilo koja žena koja oboli od gestacionog dijabetesa ima genetičku sklonost ka dijabetesu. Izložena je velikom riziku da se kod nje razvije uznapredovali dijabetes kasnije u životu. Praktikovanje zdravih navika tokom života postaje na taj način neophodno.