Vežbanje i zdrav imuni sistem idu ruku pod ruku. Stope smrtnosti od raka su značajno niže kod redovnih vežbača. Objavljeno istraživanje harvardskih naučnika je utvrdilo da su oni koji su vežbanjem sagorevali samo 500 ili manje kalorija sedmično imali 35% više smrtnih slučajeva od raka od onih koji su trošili više od 2.000 kalorija sedmično. Smrtni slučajevi od svih vrsta uzroka, uključujući i oboljenje srca, bili su povećani preko 60% kod slabijih vežbača. 

 

Preko 17.000 muškaraca starosti od 30 do 79 godina je u dve odvojene prilike tokom 25-ogodišnjeg perioda klasifikovano u odnosu na njihov nivo fizičke aktivnosti. Oni koji su bili veoma aktivni (trošeći dve i po hiljade ili više kalorija sedmično vežbanjem) imali su 38 do 61% manje tumora pluća od onih koji su bili neaktivni (trošeći samo 1000 ili manje kalorija vežbanja sedmično). Teže osobe koje su bile veoma aktivne smanjile su svoj rizik od raka debelog creva za 44 do 81%. Izraženo na drugi način, njihovi neaktivni suispitanici su imali do 5 puta veći rizik od raka debelog creva. Druga istraživanja su takođe ukazala da fizička neaktivnost povećava rizik od raka debelog creva.

 

Druga istraţivanja su opet povezala fizičku aktivnost sa zaštitom od drugih vrsta raka. Istrativači sa Kuper klinike u Dalasu su pronašli da su oni koji su vežbali umereno imali samo oko 3/4 rizika od raka prostate u odnosu na svoje neaktivne suispitanike. Grupa veoma aktivnih vežbača je prošla daleko najbolje: imali su samo oko 30% od rizika onih koji su vežbali malo ili ni malo.

 

Zaštitni efekti vežbanja se odnose i na žene. Jedno novije istraživanje je utvrdilo da su žene koje su vežbale u proseku 4 sata sedmično, tokom godina odgajanja dece umanjile svoj rizik od raka dojke za skoro 60%. Čak su i one koje su vežbale samo jedan do tri sata sedmično umanjile svoj rizik za 30% u poređenju sa nevežbačima.

 

 

Postoji nekoliko mogućih razloga – mnogi od njih su skoncentrisani oko imunog sistema. Na primer, naporno, neprekidno vežbanje stimulište bela krvna zrnca na oslobađanje jedinjenja zvanog interleukin-1. Mogli bismo da prihvatimo da bilo kakva napornija aktivnost ostvaruje taj efekat, bez obzira da li je to baštovanstvo, žustro hodanje ili desetine drugih aktivnosti. To su dobre vesti jer je interleukin-1, sam po sebi, prirodan agens koji jača imunitet. Pored toga, interleukin-1 stimuliše oslobađanje interleukina-2 koji takođe pomaže imunom sistemu. Ove interleukinske hemikalije iz naših belih krvnih zrnaca služe kao modulatori celokupnog imunog sistema. 

 

Drugi način na koji naporno vežbanje pomaže imunom sistemu je udvostručenje nivoa interferona u krvnoj plazmi. Interferon je još jedan hemoterapeutski agens koji deluje protiv određenih tipova raka kao što je leukemija prstastih ćelija. Takođe se bori sa hroničnim virusnim infekcijama kao što su hepatitis B i hepatitis C. 

 

Vežbanje takođe povećava druge neophodne imune supstance, ćelije rođene ubice. Ćelije rođene ubice predstavljaju određeni tip belih krvnih zrnaca koje verovatno imaju prirodan instinkt da detektuju abnormalne ćelije i da ih unište. One su izgleda naročito važne u našoj odbrani od raka. Konačno, broj krvnih limfocita, koji predstavljaju široku grupu belih krvnih zrnaca, koja je uključena u sam imuni sistem, povećava se vežbanjem.

 

Vežbanje takođe ima sposobnost da modulira hormonalne mehanizme. To može da bude značajno za oba pola i za sve starosti, ali je naročito naglašeno za mlade žene koje naporno vežbaju. Opšte je poznato da hormonalne promene usled vežbanja u toj grupi mogu da budu toliko duboke da menstrualni ciklusi mogu da se zaustave. 

 

Iako niko stvarno ne zna koliko je tačno vežbanja optimalno za prevenciju raka, većina stručnjaka se slaže da je jedan od najznačajnijih faktora doslednost. Zaista, vežbanje treba da bude deo naše dnevne rutine ako smo stvarno ozbiljni u vezi sa prevencijom raka.