Njegov prijatelj je došao ga poseti. Tek što je ušao u bolesnikovu sobu, spazio je praznu stolicu, postavljenu uz krevet na kojem je starac lezao.
Bila je čudno okrenuta. Upita ga, zbog toga, čemu služi. Čovek mu slabašnim glasom odgovori: „Zamislim da Isus sedi na stolici, s njim sam pričao pre nego što se vi došli. Godinama sam se mučio sa molitvom, sve dok mi jedan prijatelj nije rekao da moliti znači razgovarati s Isusom.
Tako ja zamislim Isusa da sedi tu ispred mene i govorim mu, onda slušam njegove odgovore. Od tada nemam više problema sa molitvom.„
Nekoliko dana kasnije, došla je kćerka onog starca u kancelariju prijatelja koji je posetio njenog oca, kako bi javila da je njen otac umro.
Rekla je: „Ostavila sam ga samo par sati. Kad sam se vratila u sobu, našla sam ga mrtvog sa glavom naslonjenom na praznu stolicu koja je uvek stajala uz njegov krevet.„
