Vodonoša iz Indijie imao je dva velika krčaga, svaki je visio na krajevima štapa koji je nosio preko vrata. Jedan od lonaca imao je pukotinu, a drugi lonac je bio savršen, uvek prenoseći maksimalnu količinu vode.
Na kraju dugog hoda od potoka do kuće, napukli lonac je uspevao da prenese samo pola svoje zapremine, ostatak vode je iscurelo kroz pukotinu. Pune dve godine to je trajalo svakodnevno, vodonoša je donosio jedan i po krčag vode kući.
Naravno, savršeni lonac je bio ponosan na svoja dostignuća, savršen za posao za koji je napravljen.
Ali jadni napukli lonac se stideo svoje sopstvene nesavršenosti i žalio je što je u stanju da ostvari samo pola od onoga što je napravljen da radi.
Posle dve godine, koje je smatrao gorkim neuspehom, krčag je porazgovarao sa svojim nosiocem, jednog dana pokraj potoka. „Stidim se sebe, i želim da se izvinim. Ja sam bio u stanju da ispunim samo polovinu mog zadatka, jer ova pukotina na meni pušta vodu da procuri skroz do tvoje kuće. Zbog moje mane, ti treba da uradiš sav ovaj posao, a ne dobijaš punu vrednost svog napora „, rekao je lonac.
Vodonoša je rekao loncu, „Da li si primetio da je bilo cveće na tvojoj strani staze, ali ne i na strani drugog krčaga? To je zato što sam oduvek znao o tvojoj mani, i zbog nje sam zasadio seme cveća na tvojoj strani staze. Svaki dan dok sam te nosio, ti si ih zalivao. Tokom dve godine, ja sam brao pored puta, sa tvoje strane staze, prelepo cveće za dekoraciju stola. Bez tebe takvog kakv si, ne bi bilo ovih prelepih cetova da ukrašavaju kuću. „
