Mi smo bili jedina porodica sa detetom u restoranu. Smestila sam Davida na visoku stolicu i primetila sam da su svi ostali gosti mirno sedeli i razgovarali.
Odjednom, David je poskočio od radosti i rekao, „Zdravo.“ On je udarao sa svojim svojim bucmastim bebećim rukama po visokoj stolici. Njegove oči su zacaklele i usta bez zuba su se raširila kako se dete počelo smejati i kikotati sa oduševljenjem.
Pogledala sam oko sebe i videla izvor njegovog veselja. To je bio čovek čije su pantalone bile široke i čiji su prsti vireli iz starih pocepanih cipela. Njegova košulja je bila prljava i kosa mu je bila neočešljana i neoprana. Njegovi brkovi su bili suviše kratki da bi se mogli nazvati bradom, a nos mu je bio toliko proširen i neravan da je izgledao kao mapa puta.
Mi smo bili suviše daleko od njega da bi osetili njegov miris, ali sam bila sigurna da je zaudarao. On je počeo mahati rukama u našem smeru i izgovorio je: „Zdravo, bebo, zdravo. Ti veliki dečko, vidim te„, rekao je čovek Davidu. Moj suprug i ja smo razmenili poglede, „Šta da radimo?“ David je nastavio da se smeje i govori, „Zdravo, zdravo.“ Svi u restoranu su primetili i usmerili poglede ka nama, pa onda ka čoveku. Stari čudak je stvarao neprijatnost sa mojom prelepom bebom.
Naš obrok je stigao a stari čovek je počeo da dobacuje sa druge strane sobe, „Da li znaš taši-taši tanana? Da li znaš leptiriću šareniću?“ Niko nije mislio da je starac bio simpatičan. Svi su mislili da je bio pijan. Meni i mom suprugu je bilo neprijatno. Pojeli smo obrok u tišini, ali ne i David, koji je sa oduševljenjem posmatrao propalicu, koji je zauzvrat dobacivao svoje slatke komentare.
Konačno smo završili sa obrokom i krenuli prema vratima. Moj muž je otišao da plati račun i rekao mi je da ga sačekam na parkingu.
Starac je sedeo odmah pored vrata tako da smo morali baš pored njega da prođemo. Pomislila sam: „Gospode, samo me pusti napolje pre nego što kaže nešto meni ili Davidu„. Kako sam se približila bliže čoveku, okrenula sam leđa, pokušavajući da ga zaobiđem i izbegnem vazduh koji on udiše.
Pošto sam leđima bila okrenuta čoveku, David se nagnuo preko moje ruke, pružajući svoje dve male ručice u “uzmi me” položaj prema čoveku. Pre nego što sam mogla da ga zaustavim, David se odbacio nogama od mojeg naručja do čovekovog. Odjednom, starac i beba su izrazili svoju ljubav i bliskost. David, u činu totalnog poverenja i ljubavi , položio je malu glavu na čovekovo odrpano rame. Čovekove oči su bile zatvorene, a videla sam kako se suze nakupljaju pod njegovim trepavicama. Njegove stare čađave ruke, koje su pretrpele mnogo bola i teškog rada, držale su moju bebu.
Nikada nisam videla dva bića koja su iskazivala toliko duboku ljubav za tako kratko vreme. Stajala sam, šokirana. Starac je ljuljao Davida u svojim rukama i otvorio je oči direktno gledajući u moje. On je u čvrstom autoritativnom glasu rekao, „Pobrini se za ovu bebu.“ Nekako sam uspela da kažem, „hoću„, iz grla u kojoj se nalazio kamen. On je predao Davida iz iz svojih ruku, kao da je to bolelo.
Dobila sam svoju bebu, a čovek je rekao, „Bog te blagoslovio, gospođo, podarili ste mi najlepši poklon„. Rekao sam ništa više nego promrmljanu zahvalnosti. Sa Davidom u naručju, otrčala sam do automobila. Moj suprug je pitao zašto sam plakala i držala Davida tako čvrsto i zašto sam govorila, „Bože, Bože, oprosti mi.“ Upravo sam bila svedok Hristove ljubavi prikazane kroz nevinost malog deteta koje nije videlo greha, koje nije osudilo čoveka po njegovom izgledu. Dete je videlo čovekovu dušu, a njegova majka je videla samo odelo koje je on nosio.
Osećala sam kao da je Bog pitao, „Da li si spremna da podeliš sina na trenutak?“ kada je on podelio svog sina za sva vremena. Ovo iskustvo sa starcem, nesvesno, me je podsetio, „Zaista vam kažem, ako se ne promenite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.” (Matej 18:3)
