- Saznajte više
-
by cpm
Mleko je supstanca koju obično uzimamo zdravo za gotovo.
To je namirnica koju konzumiramo kako u pikantnom, tako i u slatkom obliku. No ljudi su jedina živa bića koja nastavljaju “uživati” u mleku i nakon faze odbijanja deteta od sisanja – pijući i mleko drugih životinjskih vrsta. Zbog toga ljudi plaćaju visok ceh u vidu mnogobrojnih bolesti koje mleko izaziva u organizmu, jer ono jednostavno nije “gorivo” namenjeno za kompleksnu tvorevinu zvanu ljudsko telo.
Sisari su sposobni da hrane svoje potomke i da im daju sastojak koji zadovoljava prehrambene potrebe vlastite vrste kako bi se dovršio ciklus rasta i razvoja koji je u početku nadzirala placenta (posteljica). Na taj način, ženke sisara igraju jedinstvenu i nedvosmislenu ulogu u staranju za sledeći naraštaj. Čak i letimična analiza pokazuje nam da je mleko svake pojedine vrste sisara jedinstveno, unutar širih okvira gde svako takvo mleko predstavlja jedinjenje koja sadrži vodu, aminokiseline (proteine), ugljenohidrate (laktozu), masti i minerale.
Dajući svakoj vrsti sisara specifično mleko, Tvorac osigurava da se svaki sisar u početku hrani sastojcima koji će mu, na jedinstven način, dati optimalno polazište u životu. Na primer, mleko foke veoma je bogato proteinima i masnoćama; time se osigurava da mladunče raste brzo i da osigura dovoljno masnoće koja će ga zaštititi od njegove surove okoline, a kada njegova majka ode potražiti hranu za sebe salo će ga danima održavati u životu.
Mleko kengura je siromašno čvrstim česticama i sadrži puno vode, što je pak u skladu s onim što je potrebno za preživljavanje u surovim i sušnim uslovima njegovog okruženja. Ljudsko mleko, s druge strane, sadrži vrlo malo proteina (mi rastemo polako) i mnogo laktoze, jer laktoza bitno unapređuje rast mozga.
Osim široke lepeze vitamina, minerala (uključujući elemente u tragovima) i masnih kiselina (od kojih kratkolančane podstiču zatvaranje utrobe i tako pomažu pri zaštiti od alergija i gijardijaze (zarazne bolesti tankog creva koju uzrokuje jednoćelijski parazit Giardia lamblia), a dugolančane pospešuju razvoj središnjeg nervnog sistema), ljudsko mleko je jedinstveno po tome što sadrži i:
– niz antioksidanasa;
– dva ‘specijalizovana’ proteina (α1-antipripsin i α2-makroglobulin) koji pružaju zaštitu od gripa, parainfluence i rotavirusa;
– svoj vlastiti bifidus faktor koji pojačava razmnažanje laktobacillusa, onemogućujući delovanje E. Coli i Enterobacteriaceae, uključujući Shigellu i Salmonellu;
– žučnom solju stimulisanu lipazu koja stvara masne kiseline i monogliceride koji onesposobljuju Giardiju labliju, Entamoebu histolyticu i Trichomonas vaginalis;
– dodatni sastojak koji štiti od E. coli: – niz citokina koji pokreću i podstiču odbranu domaćina, sprečavaju autoimunost, imaju antiupalno delovanje na gornji disajni i gastrointestinalni trakt i stimuliraju razvoj probavnog sistema;
– 20 različitih enzima koji vrše razne funkcije, uključujući biosintezu i očuvanje mlečnih sastojaka u mlečnoj žlezdi, a takođe imaju i transportnu i protivzaraznu ulogu, čime se osnažuje probavna funkcija kod novorođenčeta;
– faktor epidermalnog rasta koji podstiče intenzivniji rast i sazrevanje fetusovog plućnog epitela, stimulira ornitinsku dekarboksilaznu aktivnost i sintezu DNK u probavnom traktu te ubrzava zarastanje rana (uključujući obnavljanje napuklih bradavica);
– gangliozide, za koje se smatra da pomažu pri zaštiti novorođenčeta od toksinima izazvane dijareje (proliva), posebno od E. coli i V. cholerae;
– imunoglobuline od kojih je identifikovano preko 30 njih: 18 potiču iz majčinog seruma, a ostalih ima isključivo u mleku; najvažniji od njih je sIgA, kojeg ima u količinama pet puta većim od količine majčinog seruma (imunoglobulini štite sluznicu te imaju sposobnost neutralizacije bakterija i virusa; zna se da sIgA štiti od enterovirusa (poliovirusa tipa 1, 2, 3; Coxsackievirusa tipa A9, B3, B5; Echovirusa tipa 6 i 9), virusa herpesa (Cytomegalovirusa; Herpesa simplexa), Semliki Forest virusa, virusa respiratornog sincicija, rubeole, reovirusa tipa 3 i rotavirusa; IgM i IgG štite od virusa respiratornog sincicija i rubeole);
– niz hormona koji vrše raznorazne funkcije,
– interferon koji takođe ima antivirusno delovanje;
– interleukine koji su podvrsta citokina, a oni jačaju imuni sistem novorođenčeta povećavajući stvaranje antitela (posebno IgA), pojačavajući fagocitozu, aktivirajući limfocite i povećavajući proizvodnju α1-antitripsina od strane jednojezgrenih fagocita;
– laktoferin koji vezuje gvožđe i tako onemogućuje interakcije domaćina i patogena;
– laktoperoksidazu koja uništava streptokoke i crevne bakterije;
– limfocite, od kojih ljudsko mleko sadrži oba tipa: i T (timusa) i B (burse); ovi limfociti prenose dugovečna majčina antitela bebi i sintetiziraju sIgA antitela u dojkama;
– lizozim koji lizira bakterije kroz uništavanje omotača; u većim je količinama ima u stolici dojenih beba, pa se smatra da, stoga, utiču na crevnu floru;
– makrofage koji sintetizuju komplement, laktoferin i lizozim te obavljaju niz drugih funkcija, uključujući fagocitozu gljivica i bakterija;
– nukleotide koji sačinjavaju 15-20 posto ne-proteinskog azota u ljudskom mleku; smatra se da oni utiču na imuni sistem, apsorpciju gvožđa, crevnu floru, lipoproteine plazme i rast crevnih i jetrenih ćelia;
– oligosaharide, od kojih je identifikovano preko 80 njih; oni onemogućuju vezivanje enteropatogena uz njihove domaćinske receptore;
Povrh toga, neka od najnovijih istraživanja ljudskog mleka ukazuju na niz faktora uključenih u njegovu ulogu zaštitnika protiv gojaznosti u kasnijim fazama života. Takođe se ističe dinamična interakcija između majke i deteta, gde ona osigurava antitela kroz svoje mleko kada beba pati od nekog bakterijskog ili virusnog napada. Određenu ulogu u ovome igra i niz matičnih ćelija, te je njihovo otkrivanje vrlo uzbudljivo.
Prema tome, neke se činjenice ne mogu pobiti: ovo je impresivan i sveobuhvatan profil majčinog mleka, koje detetu u razvoju pruža pun spektar supstanci koje su neophodne bebi za nesmetan razvoj u svakom pogledu.
NEDOSTACI ADAPTIRANOG MLEKA
Veća smrtnost odojčadi uočena je kod beba koje ne dobijaju majčino mleko. Nadalje, pri proceni uloge koju ljudsko mleko igra u ostvarivanju fizičkog sazrevanja, treba obratiti pažnju na čitav niz poznatih nedostataka koji se očitavaju kod deteta hranjenog adaptiranim mlekom a ne majčinim. Ne samo da mu izmiču sve jedinstvene (gore navedene) koristi, već je njegova crevna flora drugačija od flore njegovog prijatelja kojeg je majka dojila, te će sigurno imati probleme sa sledecim sastojcima:
- previše aluminijuma;
– previše mangana;
– previše olova;
– previše kadmijuma;
– previše gvožđa;
– transgenetskom sojom i kvascem;
– tragovima algi i gljivica korišćenih u proizvodnji dugolančanih polinezasićenih masnih kiselina kakvih ima u limenkama s ‘vrhunskom’ hranom za odojčad koju odabiraju dobronamerne majke koje, inače, žele najbolje za svoje bebe;
– heksanom korišćenim za proizvodnju takve dečje hrane;
– Enterobacterom sakazakijem (pronađenog u 14 posto limenki s hranom za odojčad).
Pridodajmo ovome činjenicu da se lipidi stavljaju u hranu za odojčad prema dostupnosti i cenama. Pomnijim pregledom niza limenki s hranom za odojčad primetićemo razne izvore lipida, uključujući kokos, žito, „morska ulja” (tj. ulja dobijena genetskim inženjeringom od algi), palmino ulje, sojin leicitin i neke biljke (verojatno šafranika). Zanimljivo, studije objavljene 2003. sugerišu da zdrave bebe rođene nakon punog termina trudnoće a koje su hranjene hranom za odojčad koja je sadržavala palmino ulje kao glavno ulje u smesi masnoća, imaju značajno niži sadržaj minerala u kostima te slabiju mineralnu gustoću kostiju od beba koje su hranjene bez palminog ulja (već uljem šafranike, kokosa i soje). Prema tome, unošenje palminog ulja u hranu za odojčad u količinama koje su potrebne kako bi nivo masnih kiselina bio sličan onome u majčinom mlijeku vodi do (osim seče šuma u nekim dijelovima Azije) slabije mineralizacije kostiju, jer se pokazalo da smanjuje nivo kalcijuma i slabi apsorpciju masnoća.
Problematična je i apsorpcija kalcijuma, zbog činjenice da je nivo kalcijuma i fosfora u kravljem mleku 1:3, dok je nivo kalcijuma i fosfora u ljudskom mleku 1:1; čime kalcijum postaje lako iskoristiv. Ovaj razmer od 1:3 veže kalcijum uz fosfor na takav način da se kalcijum zapravo lakše izlučuje iz tijela. Premda je kravlje mleko hvaljeno kao „dobar izvor kalcijuma”, taj razmer ga čini teško ‘bio-dostupnim’. Najiskoristiviji izvori kalcijuma su orašasti plodovi i semenke, i zelene lisnato povrće. Sav svoj kalcijum krave dobijaju iz trave!
No, u vezi lipida treba još reći da njihovu ulogu u mleku najbolje definiše njihova uloga u jačanju razvoja središnjeg nervnog sistema, a dokazana je činjenica da dojenje povećava inteligenciju. Još davne 1929., kod dece koja su četiri do devet meseci hranjena isključivo majčinim mlekom, odnosno dojenjem, uočeni su povećana sposobnost učenja i viši rezultati na testovima inteligencije.
Međutim, od tog vremena naovamo, definitivne podatke u prilog ovakvog razumevanja ljudskog mleka i kognitivnih funkcija pružaju istraživanja koja sugerišu da majčino mleko, ima značajan uticaj na razvoj središnjeg nervnog sistema. Vršeno je upoređivanje prerano rođenih beba kojima je majčino mleko davano preko nazogastičke cevčice i beba slične gestacijske dobi i težine po rođenju a koje su hranjene hranom za odojčad. Rezultati su pokazali da su bebe hranjene majčinim mlekom bile naprednije i razvijenije u dobi od 18 meseci te da se takav napredan razvoj nastavio do osme godine života.
Slični pozitivni rezultati povezani su s bebama rođenim u punom terminu i dojenim, a takve rezultate potvrđuju i podaci iz 18-godišnjeg longitudinalnog istraživanja 1000 novozelandske dece koje je pokazalo da dojenje u trajanju od osam meseci ili duže doprinosi povećanju kognitivnih i edukacijskih dostignuća. Te efekte potvrdio je niz mera, uključujući standardizovane testove, ocene učitelja, kao i postignute rezultate u srednjoj školi i na fakultetu.
Ove rezultate podupire slično istraživanje 13.135 dece vođeno ranije na Britanskom ostrvu, kojim je ustanovljena pozitivna korelacija između trajanja dojenja i postignutih rezultata u testovima vokabularne i vizuomotorne koordinacije. Druge studije dodatno su potvrdile pretpostavku da dojenje povećava vizualnu oštrinu.
Ljudi su jedina živa bića na ovoj planeti koja praktikuju piti mleko drugih životinjskih vrsta, a niti jedno istraživanje ne potvrđuje da mleko drugih životinjskih vrsta rezultuje istim pozitivnim efektima poput ljudskog mleka, dok mnoga istraživanja potvrđuju suprotnu pretpostavku. Osim već spomenutih problema, kada je ne-ljudsko mleko glavna hrana odojčeta javlja se mnoštvo zdravstvenih tegoba. Na primer, u veterinarskim se krugovima smatra da hranjenje životinja mlekom neke druge životinjske vrste uzrokuje apnoičke epizode (zastoj disanja). Upravo se to događa kod beba hranjenih hranom za odojčad. Tokom hranjenja, one teško dišu zbog delića proteina mleka tuđe vrste (a ne ljudskog) u hrani za odojčad. Istraživanja pokazuju da se bebe hranjene iz bočice i dojene bebe razlikuju po obrascima sisanja/gutanja, a utvrđeno je i to da se sisanjem dojke pospešuje orofacijalni razvoj (usta i lica), što rezultuje koristima u vezi razmaka zuba i razvoja govora.
Takođe treba imati u vidu da odojčad koja se rano odbiju od dojenja, te se hrane nekim adaptiranim mlekom imaju, na duge staze, veći rizik od:
– gojaznosti (veštački hranjene bebe konzumiraju 30.000 više kalorija od dojenih beba u prvih osam meseci; no, pitanje gojaznosti pogoršava činjenica da su istraživanja iz 1970-ih pokazala kako vakcina protiv DPT-a (difterije, pertusisa, tetanusa) ometa metabolizam insulina;
– Kronove bolesti;
– ulceroznog kolitisa;
– celijaklije;
– kardiovaskularnih bolesti;
– dijabetesa tipa 2.
Kratkoročno, povećan je rizik od sindroma iznenadne smrti odojčeta (SIDS) kao i od:
- nekrotizirajućeg enterokolitisa (NEC) i sepse s kasnim početkom kod prerano rođenih beba;
– bakterijskog meningitisa kod prerano rođenih beba u jedinicama neonatalne intenzivne nege;
– botulizma;
– proliva;
– infekcija gornjih delova disajnog trakta i otitis medie (upale srednjeg uha);
– infekcija mokraćnog trakta.
Svemu tome možemo dodati povećani rizik od dijabetesa tipa 1 jer većina supstituta majčinog mleka zasniva se na kravljem mleku, a istraživanja odavno ukazuju na vezu između konzumacije kravljeg mleka i dijabetesa tipa 1.
PSIHOLOŠKA DOBROBIT NOVOROĐENČETA
Drugi aspekt rasprave tiče se psiholoških koristi koje su takođe prisutne kada bebe duže borave uz svoje majke. Dr. Niles Newton 1970-ih (u literaturi o dojenju) prva je iznela mišljenje da dojenje pruža psihološku dobrobit novorođenčetu. Istakla je da se takva deca razviju u «zrelije, sigurnije i samosvesnije» osobe. To je u skladu s ranijim zapažanjima Erika Eriksona koji je kao psiholog identifikovao dva odvojena stadijuma u razvoju deteta. Prvi stadijum traje od rođenja do doba od 18 meseci i nazvan je poverenje nasuprot nepoverenju. Tokom tog razvojnog stadijuma malo dete čije su potrebe zadovoljene i koje se oseća fizički sigurno ima sve veće poverenje i počinje verovati svojoj okolini. Kako počinje hodati dolazi svojoj majci i odlazi od nje s poverenjem i osećajem da ima kontrolu, što pomaže umanjiti teskobu zbog odvajanja. Takva deca koja nauče verovati svojoj okolini na takav način s lakoćom prelaze na sledeći stadijum.
Drugi stadijum, kako ga je Erikson opisao, traje od 18 meseci do tri godine života, nazvao ga je samostalnost nasuprot sramu. Tokom tog stadijuma detetu koje doji dodatno rastu sigurnost i poverenje dok počinje istraživati uzbudljiv novi svet svojim novostečenim motoričkim i verbalnim veštinama. Dojenje tokom tog stadijuma u jednakoj meri služi za zadovoljenje emocionalnih koliko i prehrambenih potreba. U tom razdoblju postupno se odvija detetov proces individuacije i ono sve više shvata da je odvojena jedinka koja ima kontrolu nad svojom okolinom. Ti stadijumi tokom kojih malo dete razvija mentalnu sposobnost prepoznavanja da predmeti stalno postoje i dok ih ne vidi (i tako uči prihvatati pojam odvojenosti), takođe je definisao Piaget i nazvao konstantnost predmeta.
Normalno fiziološko rođenje bez lekova, nakon kojeg se bebi daje prostora da sama potraži bradavicu, novorođenčetu pruža vrednu prvu lekciju: da ne bude lenja. Zatim će, bude li imao pristup majčinom mleku tokom naredne četiri godine, rano u svom razvoju dobiti najbolje izglede da postane samostalna i poverljiva osoba. To stvara obrazac za celi život i pruža nagradu samoostvarenja.
Međutim, u novije vreme jedna grupa švedskih istraživača iznela je druga relevantna zapažanja o psihološkoj važnosti dvojstva majka/beba, a nakon njih i Nils Bergman, dr. med., koji je tu jedinicu nazvao «jedan biosociološki organizam».
Kao istraživač, dr. Bergman učinio je mnogo za propagiranje koncepta «kengurovske majčinske nege» prema kojem je kontakt između majke i bebe kožom uz kožu prirodna životna sredina za sve novorođene bebe, i najbolje podstiče kako psihološki tako i fiziološki razvoj.
Bergman tvrdi da uklanjanje iz te sredine u kojoj beba ima lak pristup dojci dovodi do reakcije protest-očaj koju je prvi tako nazvao dr. Jeffrey Alberts, ali je izvorno bila identifikovana kod siročadi nakon Drugog svetskog rata, a kasnije ju je na majmunima proučavao dr. Harry Harlow.
REŠENjE
Sve majke bi trebalo da se poradjaju na prirodan način, da se hrane presnom biljnom hranom i poštuju ostale smernice zdravog života tokom dojenja bebe. Ukoliko majka ispoštuje ova jednostavna prirodna načela, dojenje će biti dovoljno dugo, beba će se razviti u jedno mentalno i fizički zdravo biće, a majka će biti dobre kondicije i besprekornog zdravlja.
