Srpska narodna medicina

Veština prirodnih lekova prenosila se sa kolena na koleno, onako kao što su se prenosili običaji, narodne pesme, tradicija i filozofski principi narodne mudrosti sa zajedničkim ciljem: kako postati i ostati u uslovima teškim za život.

U lečenju narodnim lekovima bilo je uspeha i razočarenja, ali se uporno nastavilo sa usavršavanjem veštine njihovog pravljenja, čuvanju stečenog znanja i prenošenja na sledeće koleno. Najčešce se veština lečenja prenosila na žensku decu starosti između i 12 godina.

Činenica je da danas naučno-školska medicina potiskuje narodnu (čitaj prirodnu), kroz zdravstveno prosvećivanje, zdravstveno i socijalno osiguranje, migraciju mladih iz sela u grad i prigradska naselja.

Mlade i sredovečne osobe danas ništa ili vrlo malo znaju o prirodnom lečenju i narodnim lekovima. Čak i ako nešto znaju imaju često pogrešno mišljenje o tome i radije se opredeljuju za antibiotike i sintetičke preparate, nago za čajeve, tinkture ili neki drugi tradicionalni prirodni način lečenja.

Stvaraoci narodnih prirodnih lekova su naši oštroumi preci koji su nekada bili i nepismeni, ali su vođeni zdravim razumom, koristili prirodne sirovine za lečenje.U zadnje vreme se uveliko govori o potrebi vraćanja čoveka prirodi i zaštiti čovekove sredine i prirodne okoline. Pri tome se apeluje da se spreči zagađivanje hrane, vazduha, vode i zemljišta. Zato prirodna sredstva za lečenje postaju ponovo aktuelna, jer su u prednosti nad sintetčkim farmaceutskim lekovima, pošto nemaju neželjene efekte na organizam. Prirodne lekove organizam lakše podnosi.

Upotreba presnoga lekovitog bilja je najstarija fitoterapija svih naroda, na svim kontinentima i kroz vekove. To je prirodna terapija.

Borba sa prirodnim stihijama, elementarnim nepogodima i raznim osvajačima, lov i borba sa divljim zverima, dovodili su do čestih povreda i ranjavanja. Pošto nije bilo medicinskih sredstava za dezinfekciju rane, ogrebotine ili uboja, povređeni gorštak, radnik ili ratnik bi preko rane položio list (koji je morao biti izuzetno čist) bokvice, podbela ili kupine. I to je bila jedna od prvih primena biljaka u lečenju, koj se praktikuje, a danas se označava kao narodna fitoterapija.

Naučno je dokazano da je upotreba biljaka i prirodnih sirovina u prirodnom obliku najefikasnija, najbolja i fiziološki najpotpunija terapija, jer sadrži sve aktivne materije, dok se preradom biljaka i lekovitih sirovina fermentacijom, kuvanjem ili izvlačenjem lekovitih sastojaka, menjaju i gube vrednosti.

Savremena nauka o upotrebi lekovitog bilja u lečenju ljudi je potvrdila efikasnost upotrebe bilja u svežem stanju. Farmakognozija je svojim metodama ustanovila da kuvanje,vrenje ili fermentacija i ekstrakcija, uslovljavaju raspadanje fizioloških aktivnih organskih jedinjenja i umanjivanje lekovitog delovanja na organizam.

Bilo bi veoma korisno da farmaceutska industrija podiže svoje objekte za preradu lekovitog bilja u mestima bogatim prirodnim nalažištima kvalitetnog bilja: Rudo, Saovo, Bogutovac, Ibarska klisura… Na ovaj način u pomenutim mestima bi se proizvodile kvalitetne biljne sirovine značajne za proizvonju lekova, a uz to bi se zaposlio i znatan broj radne snage koje u ovim krajevima ima u izobilju.

Evo na kraju ćemo pomenuti narodne mudrosti koje su vekovima klesane i doterivane, a imaju u vidu da opomenu čoveka da zdravlje treba čuvati kao najveće bogatstvo:

– Kasno je na promrzle uši kapu i šal stavljati;
– Lasno je zdravom bolesnoga savetovati;
– Malu bolest drži za veliku i brzo ćeš ozdraviti;
– Prepoznata bolest je napola izlečena;
– Rana od mača zaceljuje, rana od jezika ostaje;
– Šugava ovce sve stado ošuga;
– Ko svoju bolest krije, taj leka ne nalazi;
– I pas zna da trava leči;
– Svakome je svoja bolest najteža;
– Rat je najgora bolest;