„Štetnost“ soli i šećera

So
 

Reč „so“ tehnički označava hemijsko jedinjenje koje se dobija kombinacijom kiseline s bazom. Međutim, obični ljudi je koriste izričito za kuhinjsku so.
 

U „prirodnoj“ verziji, to jest integralna so koja se dobija isparavanjem morske vode,to je dragocen prehrambeni integrator zato što, osim što je natrijum-hlorid, sadrži mnoge druge hemijske elemente, doduše u skromnim ali potrebnim dozama za ispravno odvijanje organskog metabolizma, to jest svih procesa i reakcija koji omogućuju našem organizmu da obavlja višestruke zadatke.
 

Na stranu teška razmatranja koja bi se mogla primeniti na slabljenje koje nastaje preradom, moramo i za so da konstatujemo da prekomerno konzumiranje ima štetne posledice za srčani, cirkularni i bubrežni sistem.

Čak dolazi i do narušavanja ukusa hrane i uživanja u njoj: previše soli „ubija“ ukus namirnica i zato što je, osim što je po sebi vrlo određenog ukusa, uzimamo bez znanja kao aditiv u suhomesnatim proizvodima, konzervama, sirevima, pićima, industrijskim pekarskim proizvodima i tako dalje.
 

U prirodi postoji mnogo soli, koje u većoj ili manjoj meri ulaze u sastav ljudskog organizma gde razvijaju specifične biološke uloge, koje doprinose tome da namirnicama, naročito biljnim, daju različit ukus u celom rasponu koji se kreće od blagog do jakog, od slatkog dogorkog, od finog do grubog.
 

Povećano konzumiranje biljnih proizvoda, posebno sirovih, omogućava nepcu da nauči da ih prepoznaje i da ih ceni u njihovim beskrajnim nijansama, da stiče iskustvo i zadovoljstvo slično onome koje ima nos koji je naučen da pepoznaje miris cveća.

Ako, međutim, naviknemo ukus da robuje natrijum-hloridu tako što ćemo ga obilno dodavati jalima i što ćemo više jesti industrijske namirnice koje su njime bogate, onda ćemo mnogo pogrešiti prema organizmu zato što ga na taj način lišavamo izvora koji su potrebni i dragoceni za zdravlje i neprestano slabimo čulo ukusa.

Međutim, ni u ovom slučaju nije preporučljivo da se programira „na kašičicu“ jelovnik i kupovina posle savesnog proučavanja raznih bioloških funkcija minerala i posle istraživanja, među biljkama, onih koje sadrže ovaj element.

U većini slučajeva, naročito radi prevencije oboljenja, što je uvek bolje od „lečenja“, biće dosta da se što više menja konzumiranje sirovog povrća i voća da bi se poštovala potrebna ravnoteža minerala u interesu složene ravnoteže tela i duha.

Šećer
 

Rečju „šećer“ obično se služimo da bismo označili supstancu koja se proizvodi i kupuje kao zaslađivač. U stvari je reč o saharozi, koja se hemijski sastoji od jednog molekula glukoze i jednog molekula fruktoze. Reč je o „šećerima“ koji su kao i mnogi drugi prisutni u prirodi. Zajedno sa skrobom, koji je hemijski mnogo složeniji, čine deo ugljenih hidrata.

Iz ove brojne grupe glavnih hranljivih sastojaka, naročito iz raznih vrsta skroba, najveći deo stanovništva sveta dobija izvore energije.
 

Saharoza, koja je ekstrakt šećerne repe i trske, „prečišćava se“ kao i so, to jest lišava se dragocenih supstanci (drugih šećera, soli, vitamina itd.) koji su s njom prisutni u ovim biljkama. Pošto je podeli na dva sastavna šećera (glukozu i fruktozu), organizam je odmah probavlja i prihvata je direktno u krv kao „gorivo“ koje je hitno potrebno.
 

Krv uvek poseduje izvesnu količinu saharoze: stabilna odtupanja (to jest ona koja nisu povezana sa ritmom obroka i s realnim potrebama za energijom) ispod ili iznad određenih nivoa (hiper- i hipoglikemija) predstavljaju teške poremećaje, naročito dijabetes.

Ova bolest je između ostalog povezana s poremećajem gušterače, žlezde čiji je zadatak da proizvodi insulin, koji je potreban za korišćenje šećera od strane ćelija.

Ako je šećera „previše“, preopterećeni organ ne može više da izvršava svoj zadatak, sa posledicama koje svaki dijabetičar, nažalost, dobro poznaje. Druge neželjene i upadljive posledice prekomernog konzumiranja šećera su gojaznost, kojoj takođe pogoduje život vezan za sedenje i stanje koje prati nastanak arterioskleroze i zubnog karijesa.
 

Nažalost, kao i u slučaju soli, šećera koji se uzima svesno mnogo je manje od onoga koji se krije u sastavu prehrambenih proizvoda široke upotrebe, od konzerviranog mesa do gaziranih pića, od salame do industrijskih voćnih sokova.

Voće i prirodni sokovi, nasuprot tome, osim što daju šećere u najpovoljnijoj formi za ispravan metabolizam sa dovoljnim energetskim odnosom za vrstu života koji danas živimo, najbolji su za gašenje žeđi, s obzirom da garantuju udeo „žive“ vode i da održavaju ravnotevu odnosa kalijuma i natrijuma u našem organizmu.
 

Svo voće, u stvari, bogato je kalijumom a siromašno natrijumom, dok se u našem sistemu ishrane, kako je već rečeno u vezi sa kuhinjskom solju, definitivno favorizuje natrijum. Pravilna ravnoteža natrijuma i kalijuma, između ostalog, doprinosi ispravnoj regulaciji artritiskog pritiska.