Zapanjujuće činjenice o isceljujućoj sposobnosti mozga

Postoji oko hiljadu međusobnih veza ili sinapitčkih spojeva po ćeliji, ili oko hiljadu triliona međuspojeva ukupno. Ako bismo koristili po trideset hiljada novih spojeva svake sekunde našeg života, ne bismo uspeli da ih sve iskoristimo. Iznad svega ovoga, u svakoj pojedinačnoj ćeliji (ovo uključuje otprilike deset triliona ćelija u ostatku tela) kapacitet informacija zapisanih u DNK predstavlja broj koji je trideset puta veći od ukupnog broja slova zapisanih u Enciklopediji Britanici. Za matematičara je to oko 6 x 109. Ako bi se rastegnula DNK u svih deset triliona ćelija i povezala da čini neprekidni niz, dobila bi se putanja koja nadmašuje širinu celog Sunčevog sistema! Na pitanje jednog profesora, inače zagovornika organske evolucije:

”Kako teorija evolucije objašnjava razvoj ljudskog mozga koji ima sposobnost da rešava probleme mnogo veće od onih sa kojima će se tokom života susresti? Prema evolucionoj teoriji organizam razvija samo one sposobnosti koje su mu neopodne.” Bio je iskren i objasnio da evolucionistička teorija nema valjano objašnjenje za ovu pojavu. A onda je on upitao:

“Zašto verujete da mozak ima kapacitet koji ne možemo upotrebiti tokom celokupnog životog veka?”
Učinilo nam se da samo videli iskricu u njegovom oku kad je postavio to pitanje i pomislili sam da možda očekuje teološko objašnjenje budući da je znao da smo religiozni. Naravno, nismo imali srca da ga razočaramo, pa samo odgovorili: ”Verujemo da kad je Bog stvorio prvog čoveka po svom obličju, nije imao nameru da ga poživi šezdeset, sedamdeset pa čak ni sto godina. Bog je planirao da čovek živi večno. Zato ga je opremio mozgom kojem ne bi bio problem da se fascinira beskonačnim univerzumom kroz beskrajnu večnost!” Ljubazno, ali ozbiljno, profesor je rekao: “Možda ste u pravu.” I mi čvrsto verujemo da jesamo. Slažemo se sa autorom koji je napisao:

“Svako ljudsko biće koje je stvoreno prema Božjem obličju, obdareno je istorodnom silom kao i sam Stvoritelj individualnošću, silom da misli i čini. Ljudi u kojima je ova sila razvijena jesu oni koji prihvataju odgovornosti, preuzimaju inicijativu i imaju uticajan karakter. Cilj pravog vaspitanja je razvijanje ove sile; obučavanje mladih da budu ljudi koji misle svojom glavom, a ne da budu puki odsjaj ideja drugih ljudi.” Ta jedinstvenost i individualnost ljudskog bića je vodila čuvenog neuro-istraživača Džona C. Eklesa da pred kraj predanog istraživačkog života izjavi sledeće:

“Pošto materijalistički pogled na svet nije u stanju da objasni našu jedinstvenost, prinuđen sam da jedinstvenost sebe samog tj. svoje ličnosti pripišem činu natprirodnog duhovnog stvaranja„. Teološki govoreći, svaka ličnost je neponovljiva Božja kreacija koja se usađuje u rastući fetus u vremenu između začeća i rođenja. To je činjenični dokaz unutrašnjeg jezgra jedinstvene individualnosti koji nije moguć bez ‘Božanske kreacije’. Priznajemo da nijedno drugo objašnjenje nama nije logično; niti genetska jedinstvenost sa svojom fantastično neverovatnom kombinatorikom; niti diferencijacija pod uticajem faktora sredine koja ne determiniše nečiju jedinstvenost, već je samo modifikuje. Zaključak je od neprocenjivog značaja. On iznova učvršćuje naše verovanje u postojanje ljudske ličnosti kao čovekove celokupnosti i njenog čudesnog porekla u Božjem stvaranju. Po njoj prepoznajemo Boga ne samo kao transcedentnog Tvorca svemira, Boga u kakvog je Ajnštajn verovao, već kao Oca punog ljubavi kome dugujemo sebe same.”

“Ovim izražavam svoje napore da sa dubokom poniznošću razumem ličnost sebe samog, kao biće koje je u stanju da doživi sopstvenu stvarnost. Nudimo vam ovo u nadi da ćemo mi ljudi biti u stanju da otkrijemo tu veru koja preobražava u značenju i značaju ovu predivnu avanturu koja je svakome od nas darovana u našem malom mikrokosmosu, kroz naš predivni mozak koji je naš kontrolni centar u procesima memorisanja, kreativnosti i uživanja u odnosima sa drugim bićima.” Neki neuro-naučnici veruju da na rođenju mozak sadrži najveći broj neurona (nervnih ili moždanih ćelija) u toku celog života. (Ovo je verovatno istina za mnoge osobe, ali ne i za sve) Od tada, kažu ovi naučnici, moždane ćelije izumiru neverovatnom brzinom, posebno u nekim delovima mozga. Ustanovljeno je da kora velikog
mozga, uključujući motornu koru i frontalne režnjeve, gubi oko pedeset hiljada neurona svaki dan.

Ali ako odemo malo dublje u moždanu strukturu, postoji mali ili nikakav gubitak ćelija. Iako ne znamo pravi razlog smrti ovih ćelija, možemo načiniti naučnu pretpostavku na osnovu sličnog procesa gubitka moždanih neurona u poznim godinama. Ono što zasigurno znamo jeste da ako prestanemo da koristimo moždane ćelije, one izumiru. Ovo je rezultat 28-ogodišnje studije u kojoj je praćeno četiri hiljade stanovnika države Vašington. Princip je jasan: “Iskoristi ili izgubi!” Naravno, iako je neupotreba važan, nije i jedini činilac gubitka. Destruktivne strane materije, nedostatak kiseonika, nedovoljna i hranidbeno siromašna ishrana, infektivne bolesti, neodgovarajuće okruženje i povrede glave, takođe u velikoj meri doprinose gubitku ovih dragocenih ćelija. Ovaj gubitak za sobom vuče neizbežne posledice slomljen mozak! – kao što su onesposobljenost, napredujuća degeneracija, mentalna konfuzija, iskrivljeni doživljaj i gomila emotivnih poremećaja! Naučnici su pronašli važnu stvar. Mozak ne voli da bude slomljen!

Ustvari, kad neuron u mozgu umre, mozak istog momenta odašilje “komunalnu jedinicu” makrofaga, da počiste mrtvo tkivo pre nego što ono “zagadi” moždano okruženje. Mozak onda naredi armiji rezervista astrocitima da se pripreme za desant i ispuste tovare “faktora rasta neurona” (nerve growth factor) čim za to dobiju zeleno svetlo. Proučavaoci mozga su otkrili da mozak čeka da mi, ili neko ko brine o nama, izda naređenje. Ovakvo naređenje izdajmo svaki put kad se nateramo na razmrdavanje našeg tela i mozga. Baš tako! Mi sami, ili neko ko nas voli i brine o nama, smo u stanju da isceljujemo! Svojim očima smo videli dete koje nije imalo centar za sluh, gledanje i druge velike i važne moždane strukture; dete koje je trebalo da nikad ne progleda, da nikad ne začuje zvuk, ili uradi išta sem da leži paralizovano u krevetu do kraja života. Posmatrali sam njegovu majku kako ga dugo vremena sa ljubavlju snažno masira. Gledali sam kako mu pridržava glavu i grudni koš, dok ga ohrabruje da zapuzi da pokuša da upotrebi ruke i noge. Posmatrali smo je kako njegov svet ispunjava predivnim zvucima i prizorima, sve vreme dok ga snažno masira. I videli smo njegovo puzanje! Videli sam da je odgovorilo na prizore i zvukove koje mu je uputila! Videli smo, i to dobro! Snimci njegovog mozga su pokazivali da je razvoj zaustavljen
na nivou primarnog moždanog tkiva, na samom početku.

On je imao tako malo da ponudi. Ali, kao odgovor na majčinu stimulaciju, taj jednostavni i nerazvijeni mozak je izdao naređenje armiji astrocita da se rastrči svud po mozgu i oslobodi faktor rasta neurocita, kako bi iznikli novi moždani putevi i veze između nekolicine neoštećenih teritorija. Ove nove veze, na novoj teritoriji, nastaloj kao odgovor na odgovarajući i kontinuirani trud, oslobodile su nove hemikalije kako bi se električna pražnjenja mogla prenositi i time omogućiti novonastalim enzimima da ovom detetu omoguće da koristi svoje udove, oči i uši. Posmatrali smo u čudu, kako mlada devojka, u svojim ranim dvadesetim, prelepo svira klavir, iako joj je pre toga “muzički mozak” i veći deo desne hemisfere, hirurški odstranjen. Njeni hirurzi su verovali da će ostati paralizovana i vezana za krevet u ostatku svog života. Ali ona je insistirala da nauči da svira klavir. I određenim, odgovarajućim i usmerenim naporima, naučila je. Ima još mnogo toga da se nauči o misterioznom i strahopoštovanja dostojnom mozgu.