Zlatna ribica kao vaš kućni ljubimac

Zlatna ribica je slatkovodna riba iz porodice šarana (Cyprinidae) i jedna od prvih domestificiranih riba, koje su još i danas popularne među akvaristima. Glavni predstavnik roda Carassius i ujedno najraširenija vrsta, Carassius auratus, masovno se gaji u ribnjacima i u privredno-prehrambene svrhe.

Zlatni karasi su prvobitno naseljavali vode Koreje, Kine i Japana, odakle su se brzo raširile po celom svijetu. U Evropu su unesene još sredinom 18. veka, a uspešno razmnožavanje u akvarijumima počinje krajem 19. veka. Vrstu je prvi put opisao švedski naučnik, Carl von Linné, 1758. godine.

Zlatne ribe su u akvaristici popularne kao početničke ribe. Za njih se vežu jedne od najvećih zabluda kada su u pitanju kućni ljubimci, te zbog toga i pate. Najčešće se drže u staklenim ili plastičnim kuglama, bez odgovarajućeg pročišćivača vode ili vazdušne pumpe, iako su šarani ribe kojima je to najviše potrebno, imajući na umu njihov brz metabolizam i potrebu za velikim količinama kiseonika u vodi. Kao posledica ovog držanja, zlatne ribe u zatvoreništvu prežive od šest do osam godina, što je malo u usporedbi sa ribama kojima se omoguće normalni životni uslovi, a koje tada mogu živeti i do pedeset godina.

Karasi su prvobitno naseljavali vode istočne Azije. Nastanjuju tihe i tople nizijske vode, najčešće stajaće. Mogu se pronaći u biljem obraslim barama, jezercima, kanalima, u kojima traži muljevito i glinovito dno. Zlatni karas živi na dnu, na dubinama i do dvadeset metara, gde se hrani sitnim životinjama i delovima biljaka. U divljini su mu na meniju manje ribe, ikra, punoglavci i žabe, ali neretko će iskočiti iz vode loveći insekte. Tokom leta se hrani intenzivnije, dok zimi potpuno prestaje sa uzimanjem hrane i prelazi u hibernaciju.

Temperatura vode u njihovom staništu varira od 4 do 40 °C. Divlji karasi će visoke temperature preživeti, ali im nisu omiljene zbog osiromašenja vode kiseonikom. Akvarijumske ribe neće podnositi temperature više od 30 °C; maksimum koji mogu podneti je 25 °C.

Zahvaljujući svom, ponekad zapanjujućem rastu, ubrzo su dospele u evropske i američke vode kao neželjeni kućni ljubimci. Tu su se uspešno razmnožavale i ukrštale sa domaćim vrstama, te ubrzo postale sastavni dio tamošnje faune.

Držanje zlatnih riba u posudama može se pratiti još do vremena carske Kine, kada su carevi i carice uživali u pozlaćenim posudama ispunjenim vodom, a u kojima su boravili mutirani, zlatni šarani. Dvorjani su shvatili da ribe tu ne mogu dugo poživeti, pa su tu provodile samo kratko vreme, tokom dvorskih festivala i ceremonija. Zlatni karasi su u Japan uvezeni tek krajem 15. veka, a u Evropu, preko Portugala, 1854. godine. Odmah su postali popularni među evropskom elitom.

U akvarijumu kao hranu prihvataju kuvani grašak i svo kuvano, zeljasto povrće, pa čak i kupovnu hranu u granulama. Zbog anatomije usta teže im je gutati lisnatu hranu. Bez obzira na herbivorne navike, zlatni karasi će napasti i progutati sve ribe manje od sebe. Ironično je što su jedine akvarijumske ribe koje bi, bar prema temperaturi vode, mogle biti njihovi sustanari, ujedno i ribe koje najčešće jedu u akvarijumima: guppy i paleatusi. Posebno treba obratiti pažnju na ove druge, koji na leđnom peraju imaju oštru koščicu izraslu upravo u svrhe odbrane od predatora, a koja će proždrljivoj zlatnoj ribi zapeti u ustima. U tom slučaju zlatna riba obično umire u mukama, nakon čega koridoras jednostavno ispliva iz njenih usta. Zlatne ribice će moliti hranu svaki put kada se njihov vlasnik približi akvarijumu, ali se njihove molbe smeju uslišiti samo jednom na dan.

Karasi spadaju u hladnovodne akvarijumske ribice, koje će bez problema podneti temperaturu i ispod 20 °C. Zlatne ribe ipak ne podnose nagle promene temperature, koje ih lako mogu i ubiti. Ovo se posebno odnosi na male, negrejane akvarijume u kojima temperatura naglo pada noću. Iz tog razloga ona ne bi trebala padati ispod 10 °C, niti prelaziti 25 °C. Grejač nije neophodan, ali nije ni beskoristan upravo radi kontrolirisanja promene temperature.

Svi šarani imaju brz metabolizam i traže velike količine kiseonika u svom prebivalištu. Iz tog razloga je zlatnim ribama u akvarijumima potrebno omogućiti dobru filtraciju i aeraciju vode. U svom prirodnom okruženju navikli su na gusto obraslo dno, ali je to često nemoguće postići u akvarijumima u kojima oni žive, zbog njihove tendencije da jedu i čupaju zasađeno bilje. Plastične biljke mogu preživeti temperament zlatnih ribica, iako bi njihovi oštri vrhovi mogli ošteti osetljivu sluzokožu ribe.