Selo je jedina opcija

Radnici koji i dalje imaju imovinu na selu i odluče da se bave povrtarstvom ili voćarstvom, podignu staklenike ili gaje cveće, mogli bi da žive neuporedivo bolje na selu nego u gradu čekajući platu u propaloj firmi.

Istina, u oštroj konkurenciji sa ratarima iz EU propašće mnogi koji se odluče za tradicionalne proizvode poput mleka ili živine, a uspeće samo oni koji uzgajaju traženu robu poput povrća, cveća ili voća, odnosno svega što zahteva mnogo rada. Naravno, ko pozajmi novac da bi pokrenuo posao, unapred je osuđen na propast.

Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja poljoprivrede, Privredne komore Vojvodine, objašnjava kako je glavni preduslov za bilo kakvo pokretanje posla na selu – obradiva zemlja u vlasništvu.

– Ukoliko neki radnik ostane bez posla u fabrici, a nema neku zemlju na selu, može samo da radi kao traktorista, kod „situiranog“ poljoprivrednika, naravno, ukoliko zna da vozi traktor – kaže Bugarin.

– Realno, u sadašnjim uslovima približavanja EU, koji podrazumevaju i smanjenje carinske zaštite, i manji poljoprivrednici, koji se ovim poslom bave već godinama, imaće ozbiljnih problema da opstanu, ukoliko izostane državna podrška, koja bi ih pripremila za „nošenje“ sa konkurencijom.

Poljoprivrednici, koji nemaju dovoljno zemlje, moraju, dodaje Bugarin, da se okreću znatno intenzivijim kulturama, odnosno, gajenju povrća, podizanju staklenika ili plastenika, pa i gajenju cveća:

– Zemljište u Srbiji kada se poredi sa cenama u EU, još uvek može da se kupi relativno povoljno, ali, problem je što mali broj poljoprivrednika, u ovakvoj situaciji, kada na selu jednostavno nema dovoljno novca, teško može da ga kupi. Poljoprivrednici, sa manjim posedom, moraju se okretati profitabilnijoj proizvodnji, pre svega stočarstvu, ali ne mlečnom, jer će tu opstati samo oni sa farmama od 100 i više grla.

Oni koji nemaju kapital koji bi uložili u proiozvodnju moraju da budu – kreativni i da na malim površinama uzgajaju atipične biljke. Voće se ne preporučuje, jer se rod čeka godinama. Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić početnicima, sa zemljom od 10 ari i blizinom izvora, predlaže – blitvu.

– Povrće daje najbrži obrt kapitala i mogućnost dve-tri berbe – kaže Ševarlić.- Na 10 ari (100 puta 10 metara) u 17 redova na razmaku od 20 centimetara u martu se poseje blitva. Do leta će biti 8.500 stabljika sa po 30 listova. Sa 255.000 listova u sezoni sa 10 listova u vezici, koje će prodavati po 20 dinara, čovek može da zaradi pola miliona dinara ili 40.000 dinara mesečno. To podrazumeva četiri meseca rada i branje na svaka tri dana. Ostatak koji ne proda treba da blanšira i pakuje u zamrzivač, pa ih zimi prodaje restoranima kao prilog uz ribu. Do jeseni će već zaraditi novac da podigne mali plastenik i u njemu posadi ljute papričice koje će od Svetog Nikole do Svetog Jovana imati pet berbi. Blitva će i sledeće godine roditi, jer je dvogodišnja biljka, a za dve godine imaće dovoljno novca da podigne staklenik i počne uzgoj skupljeg povrća.

ŠANSA U ORGANSKOJ HRANI

Da bi živeo od ratarstva, poljoprivrednik treba da ima najmanje 300 hektara zemlje. Prosečan posed u Srbiji ima oko pet hektara, tako da mnogi poljoprivrednici mogu da reše egzistenciju samo kroz plasteničku ili organsku proizvodnju.

Organski proizvodi su i za 30 odsto skuplji od klasičnih, a oni koji su proizvedeni u Srbiji, izuzetno su traženi u svetu.

PLASTENICI

Stručnjaci godinama napominju kako bi, za poljoprivrednike koji imaju male posede, moglo bi da bude upravo podizanje plastenika ili staklenika. Četvoročlana porodica, prema podacima stručnjaka sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, može da se izdržava prihodima koje donosi plastenik od 2.500 kvadratnih metara. Izgradnja plastenika, u zavisnosti od opreme, košta od 12 do 15 evra po kvadratnom metru, a taj novac može da se isplati već za nekoliko godina. Prihodi sa jednog hektara pod plastenikom ili staklenikom mogu da budu veći od prihoda sa čak 150 hektara pod pšenicom. Uprkos tome u Srbiji i dalje postoji mali broj plastenika i staklenika.